Iz intervjua datog Vremenu 3. maja 2001. godine povodom objavljivanja njegove knjige Blistavo i strašno, nakon 14 godina ćutanja:
Javno ste se oprostili od glume kao znak protesta zbog antialbanske propagande. Šta ste time postigli?
Sva ona telefoniranja od Triglava do Đevđelije posle oproštajnog intervjua u Politici, aprila 1987. godine, pohvale za hrabrost, čestitanja, ništa mi nisu značili. Moj predosećaj, upozorenje, naročito sa pesmom Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata, koji kaže, "Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova..." a završava sa "O dajte meni, samo još šaku zraka, i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast", ništa nije značilo. Postigao sam nulu, jednu apsolutnu nulu u atmosfri jahača apokalipse, prošavši kroz veliku duševnu patnju. Postigao sam ono, kao Stefan Cvajg u "Jučerašnjem svetu", izolaciju, usamljenost. To me nateralo da zapisujem dalja sećanja.
Neka mu je večna slava!
svaka je reč suvišna.
ReplyDeleteJa pojma nemam ko je bio taj lik :( Jebote, stvarno sam dio "holivudske generacije"...
ReplyDeletePoštovanje je jedina reč, koju imam za g. Bekima.
ReplyDeleteBlistavo i strasno, zaista.
ReplyDeleteTužno,jako tužno. Ne znam šta da kažem, ostao bez teksta kada sam čuo.
ReplyDelete