Parapsihomora

Odveli smo malog kod vračare. Moja snajka i ja koja čuvam malog. Vazda ga muči hronični bronhitis i pomalo zamuckuje. Čuli smo mnoga dobra o Sidi gatari. Mnogima je izbajala i skinula mađije. Nema tarifu, osim božije. Svako daje kol’ko može. Pošteno - kao kod sveštenika. Onomad je Pera paroh dolazio kod mene da mi sveti vodicu i ja pitala: „Kol’ko oče?“ Kaže otac: „Kol’ko date, kol’ko imate!“ Dala bih ja ocu Peri, no slaba mi primanja. Valja se dati prilog za crkvu. Bog će da nas pogleda.

Kod Side nije bilo kao u crkvi. Nema onih lepih slikica po zidovima, ali na sve strane male slike svetaca po stolu. Kao neko svetilište. Poluosvetljeno. Popaljene sveće. Zadimljeno. Pomešani mirisi tamjana i miris ispušene Drine bez filtera. Po uglovima sobe razbacani čenovi belog luka. Znadem da je to protiv veštica što se u nekrštenim danima Hristovim znaju javiti.

„Putevi božiji nama su nepoznati“, reče Sida i pristavi kafu za sve nas, a malog ponudi mentol-bombonama. „Ovo čeljade, što mi ga dovedoste, bog sprema za velike zadatke. Što se nama čini kao kazna, to nas samo svevišnji iskušava. Za velike muke spremni su samo veliki ljudi.“ Sve vreme je Sida prevrtala očima i coktala dok je govorila. Iz očiju joj je plazio neki čudan sjaj. Pa reče kao u nekom polutransu: „Što mi mislimo da biramo, varamo se. Sve je zapisano, svako svoj krst nosi. Čovek ide ka vrelu sudbine i tamo ga božija reč vodi. Za sve postoje razlozi, ništa se ne dešava slučajno.“ Zborila je puno o bogu. Meni je izgledalo kao da ga zna. Kao da se druži sa njim. Kao da joj on dolazi u posetu. Osetila sam neko blaženstvo, kao da sam pred oltarom. Pomozi bože!

„Sido, možeš li šta da učiniš za malog?“

„Dušo moja, ove moje karte mogu da govore samo onome ko je spreman da čuje božju promisao! De, sinak, daj da ti tetka Sida uzme pramen kose, to će ti biti za amajliju, kad ti promešam sa crvenim koncem, krilcem od slepog miša i par kapi krvi od zaklanog petla.“

Onda se približi velikom loncu u kome stajaše hladna kišnica i iz vrele pećnice uze usijano olovo.

„Sad ću malom da salijem stravu u loncu iznad glave da mu isteramo zloduhe i strahove, a vas dve naglas da čitate Oče naš na staroslovenskom. I vodu od strave, deco moja, da ponesete i daleko od kuće da prospete. Da se očisti dete od nečistih sila.Valja se. A onda da u'vatite kunića, mali da se napije vrele krvi iz rasporene utrobe i od saderanog krzna da mu napravite rukavice, da ih nosi i zimi i leti. Tako mi se 'javlja', sestre moje.“

 „Ajoj, ne valja, salio se oblik nečastivog, malog je zaposeo. Moraćete da dolazite kod mene svake subote posle punog meseca dok ne „očistimo“ dete. Mlad je on, ima vremena za njega, a bog je veliki i milosti pun...“

Obeznanila sam se kada sam to čula. Bože, hvala ti što me posla kod Side gatare. Još neko vreme da prođe pa će malom biti dobro i sve ko rukom odnešeno. Posle Kleopatre, Ljubiše Trgovčevića i Milana Tarota ova žena mi uliva najviše poverenja. A valja se za 'vaki muštuluk i kesu odrešiti. I nije mi žao što dadoh para i para za velike telefonske račune, onomad kad mi je i Milan Tarot na televizoru "video" da će se sa malim sve rešiti jednog dana.

Disclaimer: Autor teksta ne podržava praktikovanje magijskih i njima sličnih obreda, kao ni zloupotrebu ljudi i životinja u te svrhe. Sve napisano je plod (bujne) mašte autora. ;-P

Sasvim slučajno (da ne kažem sudbinski :)) sam napisala ovaj tekst, jer sam bila podstaknuta ovom vešću koja najavljuje serijal po 'vakim pitanjima na ovim prostorima.