Pismo Deda Mrazu :-)

29.11.2012. Update: Retka Zverka tj. ja sam dala pisano odobrenje da se ovaj tekst iskoristi u pripremi jedne lutkarske predstave za decu. Usput sam jurila sve one koji su tekst objavili, bez povratnog linka, pa se nadam da vi koji čitate shvatate da je ovo moje autorsko delo i da ne možete da ga preuzimate kao svoje, odnosno dužni ste da me navedete kao autora.

Dragi Deda Mraze,

Ja i dalje hoću da verujem da ti postojiš. Samo da znaš, pozvala sam dimničare da očiste odžak, tako da ako se odlučiš da se spustiš kroz njega, znaj da nećeš ispasti iz njega crn kao ugarak.

Za irvase sam pripremila hranu, a ako treba da prespavaju ni to nije problem, ima mesta ispred garaže, a ako je hladno namestićemo im toplo ćebence, pa ćemo da ih smestimo unutra. Za sanke isto imaš obezbeđeno mesto, a parking ne naplaćujem. ;-)

Nemoj da mi zameriš što ove godine ne kitim jelku. Lepi su to običaji, ali su meni dosadili. Razlog je taj što ne mogu da se maltretiram da bez auta vučem veeeeeliku jelku sa busenom sa udaljene pijace. Veštačke jelke ne volim, to znaš od ranije.

Kad dođeš kod mene dočekaće te puno raznobojnog cveća, jer sam rešila da baš to šareno cveće bude simbol raznovrsnosti u godini koja dolazi.

Nadam se da nemaš neke posebne navike, pošto ne volim da ispunjavam hirove. Kod mene ćeš se osećati kao u svojoj kući, pa se tako i ponašaj. Znam ja da ti žuriš i da ne možeš kod svakog deteta baš puno da se zadržiš, ali valjda ćeš ostati toliko da popričamo o tvojim putovanjima i o tome kakvu decu si upoznao do sada i šta sve ona žele. Spremiću ti pravu pravcijatu toplu čokoladu, a ne onu što popijem kad god odem negde sa drugarima. To ti je neki lepljivi topli puding. Bljak. Spremila sam i sitne kolače, znam da to voliš. A spakovaću ti ih u jednu kutiju od engleskog keksa da poneseš, da se zasladiš kada ogladniš usput.

Znaš, ja imam puno želja, ali nekako hoću da mi se ostvare one koje najviše zavise od mene. Ti možeš da mi pomogneš u tome. Ipak si ti malo i dobra vila, pa možeš tu i tamo da zamahneš čarobnim štapićem i da me se setiš.

U ovoj godini sam bila prilično dobra. Ja sam uvek dobra, samo poludim kada me drugi iznerviraju. Zato i gledam da se ne sekiram zbog drugih. Te tete i čike koji vole da sekiraju druge nisu dobre tete i čike, pa sam ja rešila da ih ingorišem. Ne mogu da ti se pohvalim da sam baš puno toga pametnog uradila u ovoj godini, osim možda nekoliko stvari. Ono što si mi govorio ranije, to sam potpuno usvojila. Sada poštujem sebe u potpunosti i nikada nikome ne dam na sebe. Neki ljudi su me odbacili zbog toga, neki su me zaboravili, ali to je tako i ja to prihvatam. Bila sam i nevaljala. Ne bih ja bila ja da nisam, hehehehe. Ali, to su oni sitni nevaljaluci koji ne čine nažao drugim ljudima.

U 2010. godini ima mnogo toga što ja hoću, ali nije baš sve u mojoj moći. Prvo što ću da uradim je da ću da izvadim onaj novi pasoš da bih mogla da putujem. Svi gradovi u koje ću da putujem će počinjati na slovo B. Ono što je sasvim izvesno je da će jedan od gradova biti Berlin. Ima već 20 godina kako hoću da odem tamo i to ću konačno i ostvariti ove godine. Zbog toga, Deda Mraze, sešću i obnoviću nemački jezik. Volim kada odem negde da razumem o čemu pričaju ljudi. Čitaću još više nego što sada čitam, pisaću nešto ređe nego što čitam, ali češće nego sada, a najmanje ću govoriti. Znaš, ja sam odavno shvatila da nema puno kvalitetnih sagovornika i zato neću da trošim svoje vreme na glupe priče i to da bih ispala ljubazna. Ljudi ionako ne poštuju granice koje im postaviš, tako da s vremena na vreme, to ću im staviti do znanja. Ja sam i dobar slušalac i dobar sagovornik, ali nije svako vredan niti slušanja, niti moje priče. E, proučiću i istoriju XIX veka, jer to već dugo odlažem, a to znanje mi nedostaje.

Ono u čemu ti možeš da mi pomogneš je da baciš zlatnog praha kada magija počinje da nestaje i kada ljudi počinju da gube fine, tanane niti koje ih povezuju i kada počinju da se zatvaraju i da beže u sebe. Ima mnogo meni dragih ljudi do kojih teško mogu da doprem. Oni su se nekako sakrili u sebe i ja više ne znam šta da radim da ih probudim. I pomozi mi u mojoj želji da mi se više nikada ne obrate oni koje ne želim da vidim u svom životu. Istina je, ima i takvih. Kod mene je sve prema zasluzi. Znaš da ne volim isprazne reči i obećanja koja nisu potkrepljena delima.

Meni nedostaju ljudi slični meni. Zato, molim te pomozi mi, da se prepoznamo u ovoj masi drugih. Ti znaš, ja još verujem u onu idealnu kosmičku ljubav, i dan kada ću prestati da verujem će biti moj poslednji dan na Zemlji. Zato što verujem, zato znam da ću je naći. Znam i da to možda neće biti 2010. godine, ali osećam da će to biti godina koja će mi doneti početke, jer sam svesna da su svi „repovi“ prošlosti iza mene. Ja sam tako odlučila. :-)

Pogledaj me i seti me se kada tražim posao, jer znaš koliko je teška situacija sa nama koji nešto vredimo, a nećemo da prihvatimo kontra Pigmalione opšteg mulja, kao lučonoše. Ne tražim karijeru, jer karijera zavisi od drugih, tražim običan, a relativno pristojan posao koji će mi zadavati što manje glavobolja i koji neću nositi kući. Po mogućstvu da ima kraj radnog vremena, jer ja ne živim da bih radila. Uostalom, posao u klasičnom smislu ne bih ni tražila da sam rođena bogata.

Ono što želim sebi želim i drugima, a to je da me zdravlje dobro služi, da se svako jutro budim nasmejanog lica i radujem novom danu, da uživam u svakom trenutku koji će mi biti divna uspomena na prošle dane i da te trenutke podelim sa onima koje volim i onima koje ću tek da zavolim.

I daj, ispuni mi već jednom želju da na svoj rođendan inkasiram dovoljno novca da kupim jedan dobar digitalac. Kako bre da putujem u daleke svetove bez digitalnog oka? Znaš koliko volim fotografiju i koliko sam teoretski potkovana, a opet, slaba mi je realizacija do sada.

Ma, mogu ja da ti napišem roman, ali zamisli kada bi ti svako od nas rekao baš sve. Pa ne možeš ti baš sve želje da nam ispuniš.

Zato mi ispuni sve moje plemenite želje i biću ti zahvalna. :-)

Ljubi te tvoja,

Retka Zverka

Neodgovorno ponašanje

Ono za šta nikada nisam imala, niti ću imati imalo tolerancije je neodgovorno ponašanje. Pod time smatram, pre svega poštovanje dogovora, iako ima tu bezbroj nijansi koje ulaze u neodgovorno ponašanje. Ako nekome kažeš da ćeš nešto da uradiš, onda imaš obavezu da:

1. To i uradiš

ili

2. Tu osobu blagovremeno obavestiš da je došlo do promene dogovora.

Vidite, kada meni osoba koju dobro poznajem kaže da će nešto da uradi prema dogovoru, ja tu osobu uzmem za ozbiljno u njenoj nameri.

Međutim, postoji nekoliko scenarija ponašanja osoba koje nikada i ne nameravaju da poštuju dogovor.

1. Jednostavno ti se i ne jave, jer su:

a) zaboravili

b) mislili da ti taj dogovor nisi shvatio/la ozbiljno

c) mislili su da ti treba da se javiš, jer se ne sećaju šta su tačno rekli prilikom poslednjeg razgovora

2. Dođu posle nekoliko sati vremena od dogovorenog, jer su:

a) mislili da nije tako važno da se pojave na vreme – ipak je bitno da su se pojavili

b) mislili da ti „sediš“ kući, pa nekoliko sati čekanja ne znači puno – ti nemaš razloga da se ljutiš, jer ne kisneš napolju čekajući ih!!!

c) usput završavali „važne“ poslove, put ih je malo naneo na drugu stranu, sreli su nekog pa su zaboravili na vreme – ipak vreme je relativan pojam, zar ne???

3. Osim što ti se ne jave, ni ne pojave se bilo kada!!!

Ja sam neko ko je uvek poštovao dogovor, ko je vodio računa i poštovao tuđe vreme, ali... ne volim kada se moje vreme ne poštuje.

Oni koji ne poštuju dogovor, nikada ga neće ni poštovati. Zašto? Takvi ljudi ne cene ni sopstveno vreme, te prema tome ne cene ničije.

Kod mene može neopravdano samo jednom da se ne poštuje dogovor. Daleko veća verovatnoća je da do sledećeg dogovora neće ni doći.

Sada je valjda jasno zašto više nikoga ne čekam!
Ni akademskih 15 minuta!

Bilo ko

Sreli su se na ulici, gde su se obično i sretali. Odavno je mrak prekrio dan, iako nije bilo preterano kasno. Kratki su ovi zimski dani.

Standardno predvidiva komunikacija je počela da se odvija.

On: Kako si?

Ona: Dobro sam, a kako si ti?

On: I ja sam dobro. Pa, je l’ hoćeš da svratiš kod mene na kafu?

Ona se nešto premišlja, jer je ne zanima ni on, ni njegova kafa, ali pošto nema neodložnih poslova, prihvati tu njegovu gostoljubivost. Uostalom, što da joj on ne skuva kafu.

Probijajući se prvo kroz zaleđene trotoare do zgrade, zatim kroz nedovršeno i poluosvetljeno stepenište, konačno promoliše se u mraku ulazna vrata. Nova, jeftina, navodno sigurnosna, kineska vrata koja još po sebi imaju ukus neotpakovanog najlona koji se promalja ponegde.

On otključa vrata i reče: „Izvoli.“

Nit’ manjeg stana, nit’ većeg haosa, pomisli ona, ali ne reče ništa. Primetila je da se kod njega ništa ne menja. Pri tom je mislila da se to nemenjanje odnosi na nemanje nikakvih radnih navika. Primetila je tu ravnodušnost koja je odisala neurednim prostorom i njegovu još izraženiju nezainteresovanost da počisti svoje dvorište.

Rekla mu je: „Ooooo, bar se nešto promenilo! Oprao si konačno sudove! Ili ti je neko pomogao u tome?!“

Rekao je: „Sudove sam oprao zajedno sa mamom, ona mi je pomogla!“

Nije puno nedostajalo da ona prasne u smeh, ali ipak to nije uradila. „Ma hajde, mama??? Zar ti nisi u stanju sam da pereš svoje sudove?“

Želeći da ispadne duhovit po ko zna koji put, kaže: „Nema ko da mi pomogne. Eto mogla bi ti da mi pomogneš!“

Počela je bezobrazno da se smeje, pa mu reče: „Šališ se?! Da li ja tebi ličim na nekog ko ide i pere po kućama?“

Vidi ona, on već lagano struji na toplijoj vodi, i za sada se trudi da ćuti. Konačno, pristavlja kafu, nudi joj da uđe u sobu koja se jedina i greje sa minijaturnim uljnim radijatorom od 6 rebara. U sobi, svaka stvar vodi svoju priču, razmešten krevet... Nudi joj krevet. Ona prevrnu očima i reče: „Može, kada ga razmestiš i namestiš da mogu da sednem na njega! Sešću na stolicu!“

Donosi joj kafu, iako ona ne voli klasično kuvanu kafu, maše ispred njenog nosa musavom plastičnom kašičicom koja se nebrojeno puta zaranjala u šećer, već vlažan, zgrudvan i potamneo i kaže joj: „Nisam hteo ja da dodajem šećer, ne znam kakvu kafu voliš.“ Gleda ona tu kašičicu, taj šećer i nekako proguta knedlu, uze tu kašičicu i stručno zahvati one još bele delove kristal šećera, brzim pokretom spusti kašičicu u šolju, promeša nekoliko puta levo-desno i vrati mu u ruke kašičicu.

Donese neki nazovi sok, a to je bio onaj sok što je video voća taman toliko kada je prilikom transporta prolazio pored voćnjaka i ponudi je. Ona uze, šta da radi, u suprotnom odbila bi i kafu i sok, ko što odbija i njega.

Uvide ona da nema o čemu da priča sa njim, a pošto ume da priča sa svakim kada to hoće, poče da mu postavlja neka pitanja, da se ne bi sve pretvorilo u njegovo iščekivanje nečega što neće ni dočekati. On poluzainteresovano i totalno odsutno odgovara na pitanja, zatim se maši nekih nakaznih sprava i poče da joj pokazuje neke čudne kolekcije. Ona nikada nije gotivila kolekcionare bilo kojih vrsta, jer je smatrala da je to totalno uvrnuto. No, svako ima svoje bube, pomislila je.

Odgledala je čitavu predstavu kolekcije noževa raznoraznih vrsta, i gadilo joj se to. Ona ne voli noževe, ne voli bilo kakve predmete koji mogu nekoga da povrede. I ne razume tu potrebu za skupljanjem hladnog oružja. Vrhunac njegovog performansa je bio kada ga je ona upitala: „A čemu služe rupe na ovom nožu?“ On se predano dao u objašnjavanje, rekavši kako je to smišljeno da krv prolazi kroz te rupe, dok nešto sečeš. Skamenila se, već ga je videla sa nožem u ruci i pride kojekakve odvratne scene.

Nastavila je da usmerava komunikaciju u nekom drugom pravcu, pa je onda odgledala katalog njegove ogromne kolekcije filmova, uglavnom domaćih koji je nisu preterano zanimali. Žalila se da joj je hladno, i na žalost, on je to pogrešno protumačio, pa je krenuo da je zagrli i da je poljubi. Ona je okrenula glavu na drugu stranu i telo je počelo da joj se izmiče unazad, jer nije želela da oseti njegov dodir na sebi. Pomislila je da je baš neverovatno kako to muškarcima teško pada, kada ih žena odbija. I što je još smešnije, oni nekako misle da je to uvek deo neke unapred smišljene psiho-igrice. Kako jednostavno ne mogu da shvate da to nije igra? Kako on ne može da shvati da je ne zanima? Uostalom, prosečan zlobnik bi joj rekao da mu daje povoda. Možda je tako, ali možda i nije.

Onda joj je rekao: „Imaš previše pudera na licu!“

Rekla mu je: „Da imam, ali to nije ništa novo, oduvek je bilo tako! I šta tebe briga za količinu pudera na mom licu?!“

Proklinjao je kompjuter koji mu ne radi. U stvari, nije problem do kompjutera, problem je do njegovog neznanja, ali on to ne vidi. Pokušala je da mu objasni neke osnovne stvari, ali joj je on rekao da ga to ne zanima.

„Dobro, ni mene ne zanima da objašnjavam nekom nešto što ga ne zanima!“ – reče ona.

Kaže: „Šta će mi kompjuter, kad mi stalno puca ovaj Telenor Internet. Znaš, ja kompjuter koristim da se nakačim na Facebook!“

Reče ona: „Dobro, to je tvoj izbor!“

Upita je: „A što si ti izbrisala svoj nalog na Facebooku?“

„Nisam ga izbrisala, ja ga nikada nisam ni imala i neću ga ni otvarati, to je za mene gubljenje vremena.“ – reče mu.

„Znači ti misliš da ja gubim vreme na Facebooku?“ – upita je.

„Ne mislim ja ništa. To je tvoja stvar. Ako uživaš u tome, radi to.“

Reče joj: „Ne uživam, to je meni onako, da ubijem vreme.“

„Okay, ubijaj onda vreme tako.“

I sad njemu smeta što je ona rekla što je rekla i našao se prozvanim da „tera“ priču sve dok ne čuje njeno odobrenje. Glupost.

„Eto, a mogla bi ti da otvoriš nalog, pa, možemo ponekad i da razmenimo neku poruku...“

U neverici gleda i kaže: „Ej, da li ti razumeš da mene to ne zanima. Pogotovo me ne zanima da chatujem sa ljudima koji su mi praktično u susedstvu. To mi je beskrajno idiotski. Mogu da chatujem sa ljudima koje znam i koji više ne žive ovde i to je sve. A ni to me preterano ne uveseljava. Meni je toliko otužno to blejanje ispred monitora.“

„Eto, pa mogla bi ponekad da mi se javiš...“

„Što da ti se javim?! Ako hoćeš da me čuješ, javi se ti!“

„Uostalom, gladna sam i sada ću da idem kući, a ti se spremaj za spavanje, ionako sutra ustaješ rano.“ – rekla mu je.

Gleda ga kako cupka u mestu i ne zna šta da radi. I vidi ona kako on čeka neki patetičan poljubac za rastanak. Poljubila ga je u obraz, nekako se skotrljala niz one sirove stepenice, otpuzala niz led, čvrsto se držeći za metalnu ogradu, dok nije uhvatila čvrsto tlo pod nogama.

Onda je jasnim i glasnim koracima otišla svojoj kući i istog trenutka pomislila kako je lepo kada imaš svoj dom i kada imaš čemu da se vratiš, čak i kada te tamo ne čeka niko.

Niko je bolji, nego bilo ko.

Google i Auto Complete po srpski

Zanimljivo šta sve ispadne kada na srpskom jeziku hoćeš da usmeriš pitanje na neki konkretan odgovor, pa kreneš da ukucavaš rečenicu ili reč u Google: "Kako da", "Zasto je", "Zasto se", "Starije", "Hocu da" , "Moram da", "Treba mi", "Zene su", "Muskarci su".

P. S. Odstupanja su moguća od kompa do kompa, ali, alo, ljudi stvarno postavljaju ovakva pitanja. Šta da kažem, stvarno mislimo globalno, hahahaha, a delujemo lokalno. I'm really feeling "lucky".

Spamovi i scamovi raznih sorti

Svakodnevno na moje raznorazne mail adrese stižu tone i tone đubreta. Sad ja kao treba da budem srećna što mi je Yahoo uvalio na svim lokacijama folder "Spam" koji nisam ni tražila. A plus što mi ubacuju u Spam i ono što nije Spam. Al', 'ajd' sad da ne cepidlačim kao i obično.

Da se razumemo, švrćkam se ja po ovim cybersvetovima kojekude, ali na neproverenim lokacijama, gde testiram kobajagi nešto, uvek ostavim mail adresu koja mi i služi za te prilike.

Šta ću kad volim da se igram! 

Iz zezanja sam aplicirala za Green Card, iako znam da je fakerski i upisala gomilu kretenskih podataka i sada ne mogu da se otresem povratnih mailova. Znači, svaki dan mi stižu. Ista priča vam je i za one piramidalne PTC (Paid-To-Click) prevarantske sajtove. Inače, internet prevare su mi veoma zanimljiva tema za proučavanje. Ima jedan koristan domaći sajt na temu prevara, pa pročitajte malo i informišite se o svekolikim manifetlucima koje kruže diljem domovine nam i šire. Najpoznatija je tzv. nigerijska šema. I ja sam dobila jedan takav e-mail. Evo lokacije Centralne banke Nigerije, gde ima sve na temu te prevare.

E, da vam ispričam, moja drugarica je jednom prilikom kliknula na neku od onih budalaština tipa "You're the lucky winner!". Tada je uredno i školski popunila sve svoje podatke, uključujući i kućni broj telefona. I 'ladno su je iz tamo neke telefonske zone 6. zvali i na nemuštom srpskom pokušali da joj izvuku dodatne podatke i da je navuku da uplati neku lovu. E, ona se toliko isprimala, mislim, toliko su je sludeli sa pričom, da je u jednom trenutku i poverovala.

Meni su kao što znate probali da prodaju Kirby. U celoj priči, ja sam se baš lepo zabavila i usisala sve što sam htela po kući. Tada mi je elokventna teta ostavila flajer sa podacima firme, da se i ja priključim da utapam Kirby usisivače. Pretpostavljate, proverila sam podatke kasnije i firma je fantomska. A, ono foliranje tipa: "Evo samo da pozovem glavnog menadžera..." Pa, ti kao popunjavaš Upitnik o zadovoljstvu prezentacijom. Mislim, ispiranje mozga.

Mene su inače mnogi vrbovali da prodajem svakakve gluposti, od Herba Life-a, a posebno su me smarali za Avon i Oriflame, pa do filtera za prečišćavanje vode po neverovatnim cenama. Kad sam bila mlađa vrbovali su me Jehovini svedoci i ovi iz Hare Krišne. I sad navrate Jehovini svedoci na vrata najčešće sa pitanjem: "Da li ste usamljeni? Da li verujete u spasenje? i sl." Jednom prilikom sam bila raspoložena, pa sam se uključila u temu, pa sam krenula da se proseravam i da im citiram delove Biblije, tako da su i oni popizdeli i pobegli glavom bez obzira. A jednom me je spopao i jedan samoproklamovani mesija koji je počeo da mi priča šta me čeka u budućnosti.

E, a pre jedno 5-6 godina, to je bila nezaboravna scena. Dolazim ja kod mame u posetu, ona bila u Poštanskoj štedionici, i sva ozarena mi pokazuje kako je dobro pazarila za male pare. Inače, na'vatali su je ispred Poštanske. Normalno, šmekaju ko se dokopa casha, pa se ustreme ko kopci. Izvadi ti ona neki šatro Rolex sat, neki aparat za merenje krvnog pritiska i još nekoliko beskorisnih sprava. To je ona fora koja se i dalje primenjuje, ali sad više idu po kućama. Zazvone vam na vrata i onda krenu da vam seru kako imaju gomilu poklona za vas i kako je baš danas vlasnik firme odlučio da bude "velikodušan", baš za stanovnike u vašoj zgradi i kako vi sve te super proizvode koji vrede npr. 6.000 hiljada, dobijate za samo 2.000 hiljade dinara. Žrtve su najčešće stariji ljudi i penzioneri iz razloga što su tako vaspitani da ne umeju da kažu ne i da jednostavno otkače budalu. Ali, žrtve su i svi oni koji u tom trenutku pomisle kako će da zajebu onog što im prodaje i da će da se uvajde za male novce. Tipičan psihološki momenat.

Inače, sad su in i oni telefonski pozivi, gde vam kažu kako su vas pozvali putem slučajnog uzorka. Slučajni uzorak se obično dobija kada nadležna državna institucija proda vaše podatke. I onda vam kažu kako vas zovu na besplatan ručak ili večeru, a još pride ćete da dobijete i poklon koji je obično neko jastuče koje ne vredi ni 200 dinara. Evo, baš mi jedno takvo jastuče drži kičmu, dok kuckam po tastaturi. Prvi put kad su matorci otišli solo, ja im rekla da im ne padne na pamet da nose pare i/ili čekove i da kupe tamo neku budalaštinu. I naravno, ručkali oni lepo, za džabe, ali su još dobra 2-3 sata sedeli i smarali se na prezentaciji nekih dušeka, jastuka, prekrivača. To su oni što koštaju 2-3 puta više od medijski propraćenih Dormeo dušeka koji ruku na srcu nisu nimalo jeftini. I šta sad, gomila naroda se napecala na dušeke i sl., i kupuju ko blesavi. Ključni momenat je bio kad su im pokazali grinju koja je uvećana n puta, pa sa sve onom surlom deluje ko akter iz Osmog putnika. Znam jednu tetu koja još uvek otplaćuje dušek od 40.000 dinara. I čudo jedno, ovde ljudi kad se zajebu, još se hvale. Krivo im što su se zajebali, pa se još diče glupošću i ubeđuju druge kako su dobro pazarili.

Znate već da na ovom svetu nema ništa za džabe. Čim vam neko nudi nešto besplatno, to će vas višestruko koštati na kraju balade, i para, i živaca i izgubljenog vremena.

Internet upoznavanje

Postavite sebi pitanja šta zapravo hoćete kada postavljate profil na nekom od portala. Da li ubijate vreme? Da li tražite srodnu dušu? Da li širite mrežu poznanstava? Da li znate šta hoćete, jer nije dovoljno da znate šta nećete? Da li sumanuto neselektivno nudite i prihvatate poznanstva, nadajući se da će iz kvantiteta da se izrodi kvalitet? Da li mislite da je podsticajan faktor kad neko navede svoje full ime i prezime, mesto kojekakvih kretenskih nadimaka? Da li vam se sviđa ideja o privatnim profilima? Da li ste svesni da kada jednom zakoračite na Net možete da zaboravite na privatnost? Da li Vam je prihvatljivo da komunicirate sa osobom koja je mesto svoje fotke okačila fotku nekog drugog, ili fotku bilo čega, a da to nema veze sa tom osobom? U kom trenutku komunikacije ste spremni da se „otkrivate“ i dokle ste spremni idete? Da li Vam je uopšte cilj da ova poznanstva prevedete u realnost? Da li imate želudac za realnost? Da li ste spremni da izađete iz udobnosti sopstvene fotelje? Koliko sami fake-irate sopstvene podatke? Šta mislite koliko ih drugi fake-iraju? Koliko i zašto se folirate? Pitanje za žene: „Da li znate da za razliku od razvijenih zemalja sveta, ovim putem, u Srbiji muškarci uglavnom jure nešto za kres kombinaciju, jer su oženjeni, jer je ovako najlakše, jer su totalni luzeri?“

Komunikacija putem Internet-a je poprimila velike razmere i broj korisnika se uvećava maltene geometrijskom progresijom. Ta komunikacija je dobila jednu specifičnu dimenziju koja ima svoje dobre i loše strane. Dobro je što je komunikacija ubrzana, tako da ne morate više da čekate da vam neko odgovori na pismo, po nekoliko nedelja. Međutim, i dalje vam niko ne garantuje da ćete dobiti odgovor na poruke koje šaljete. Zašto? Zato što se ljudima jednostavno fućka da uvaže onu drugu stranu, i zato što, čini mi se, da reaguju jedino kada ste online, tj. kao da vi živite samo onda kada ste ulogovani na nekom od portala. Tako veoma često asinhrona komunikacija pada u vodu.

Zapravo, sa razvojem tehnologija, ljudski duh postaje sve više sveden i osiromašen, a i bogatstvo izražavanja postaje out-of-date kategorija. Internet jezik je jezik nepismenih ljudi, osakaćenog izražavanja, skraćenica i vrlo često emotikona koji pretenduju da zamene reči. O gramatici i pravopisu nema svrhe ni da govorim. Dakle, kriterijum je što prostije, to bolje. Naredne godine će da obeleže sve veću zastupljenost ljudi koji žive u virtuelnom svetu i sve veću nezainteresovanost za stvarnost, što će dovesti do još veće ispraznosti i otuđenja, a što i jeste deo novog svetskog poretka, tj. globalizacije.

I tako rešili ste da upoznate osobu svog života, tj. da plivate u moru dok ne upecate svoju zlatnu ribicu. Rešili ste da izađete na crtu, dakle idete na chat 1 na 1.

Uopšteno, moja preporuka je da odjebete kameru odmah. Koga zanima samo kako izgledate ko ga jebe, znači bye-bye.

Sad ćemo da posmatramo neke stvari koje kao po definiciji mogu da budu deo online upoznavanja, muvanja ili nazovite to kako vam drago.

Prva zamka u koju mnogi upadnu je da zbog ograničenosti komunikacije rečima, počinju da traže osobu koja im je slična u razmišljanjima, tj. traže podudarnosti. Nisu reči tako loše, odmah vidite ko je polupismen, na koju vodenicu melje, itd., ali sve dok ne povežete to sa zvukom i slikom, svaka procena će biti loša. Zašto? Zato što nemate potpune informacije. Ljudi su generalno skloni da se predstavljaju boljima nego što jesu, ne da bi nekoga obmanjivali, već često ne poznaju ni sami sebe dovoljno, te je to uzrok. Posledica toga je sticanje inicijalne pogrešne slike o nekome i početak fantaziranja, a to već nije dobar put.

Nakon toga, ne treba izgubiti iz vida da ljudi online odnose ne razlikuju od stvarnih, te se može dogoditi da počne da se rađa idealizacija, odnosno mnogi ljudi gaje fiks ideje da se sa nekim „gađaju“ u komunikaciji, skoro pa da jedni drugima „čitaju“ misli.

Takođe, ako je geografski izvodljivo, ondosno ako živite na istim kontinentima, ili još bolje istim državama, a što da ne i gradovima, ovakve „veze“ nakon nekog vremena imaju tendenciju i da se prevedu u stvarnost. E, a onda nastaje i suočavanje, pa ko se kome dopada ili ne dopada.

Većina ljudi je apsolutno sjajna i bajna u virtuelnom svetu, a pošto niko nije ni crn ni beo, valja spoznati sive tonove koji su negde između. Sloboda u komunikaciji koji ljudi imaju u online svetu je veća nego u stvarnosti, jer uvek imate mogućnost da ostanete anonimni. Svejedno treba imati na umu da li ćete uopšte da se poveravate osobi koju nikada u životu niste videli, jer za to postoje i bolji načini. Ako baš i nemate kome, izvol’te pa pišite svoj dnevnik, offline ili online na samo vama poznatoj adresi.

Dakle, da rezimiramo, imate prednosti, a to su: veći (u brojčanom smislu) izbor potencijalnih partnera, vreme da se odlučite za next step za produbljivanje kontakta; „opušten“ pristup – pa zaboga svi se nešto kenjaju kakav će prvi utisak da ostave; ne morate da pomerite dupe iz udobnosti sopstvene fotelje i da se izlažete dodatnim troškovima – osim one koje ste platili provider-u i pošto danas niko ni za šta i ni za koga nema vremena (iako je vreme demokratska kategorija, a prethodno rečeno se zove lenjost) ovo mu dođe kao idealan način da se upozna neka nova osoba.

Ali tu vrebaju i brojni nedostaci i problemi: vi zapravo ne znate sa kim razgovarate, sve dok dotičnu personu i ne snimite in vivo, oprezzzzzzzz u davanju svojih ličnih podataka – ne zaboravite, mail account i broj mobilnog telefona uvek možete da promenite, broj fiksnog telefona daleko teže, a mesto stanovanja samo ako se preselite na drugu adresu, kao i mesto zaposlenja, tj. samo ako date otkaz ili nađete novi posao; imajte unapred definisane limite do kojih ćete da idete u ovoj sorti komunikacije – ljudi idu dokle ih vi pustite da idu i vaša intima je samo vaša stvar; zvučaće otrcano, ali budite iskreni, jer se sve laži brzo provale – ako ste udate/oženjeni, ili u bilo kojoj vrsti veze, potrudite sa da sagledate šta nedostaje tom vašem odnosu i nemojte da bežite od problema, suočite sa njim i rešite ga; konačno, još jednom, manite se idealizacije, to je ćorav posao – ako i kada budete tu osobu koju ste idealizovali sreli uživo, sve će da se sruši kao kula od karata.

Iskustva koja sam do sada stekla su da bez obzira na vaše trenutne potrebe i želje, uvek i uvek poslušajte svoj unutrašnji glas, onu misao koja vam sevne kao déjà vu. Samo, dopustite sebi da čujete sebe i ne dozvolite da vas obmane vaša potreba. Budite surovo realni. Ako imate bilo kakve nedoumice i dvojbe, znajte da ne treba ishitreno da donosite odluke, pustite ih da prenoće. Ako vam se neka osoba učini vredna truda, ne odugovlačite, izvucite je na svetlo dana, jer nema svrhe dopisivati se sa nekim ko vam je možda prvi sused. Ako vam u tom susretu nešto ne klapa, onda vam ne klapa, ne tražite razloge, jednostavno nastavite dalje. Život je lep! Mislim na stvaran život!

Sniženje cena na srpski način

Da se nadovežem na komentare i moj komentar iz prethodnog posta i izvestim o mom današnjem pohodu na Divinu parfimeriju u Bul. revolucije (sada Bul. kralja Aleksandra) 93.

Već na izlogu me dočekuju nalepljeni papiri A4 formata o sniženjima. Ulazim unutra, ljubazno pozdravljam i pitam da mi prodavačica pokaže robu koja je na sniženju. Ljudi moji, ne mogu da vam opišem njen izraz lica i njenu gestikulaciju. Prvo je prevrnula očima, jer zaboga koji sam joj ja kupac koji odma' puca samo na jeftine proizvode. Drugo, to je bio potez rukom koji govori da mogu da odjebem otprilike. I tako, bacim ja oko sokolovo i odma' ispalim: "Je l' to sve što ima na sniženju?" Kaže ona: "Jeste!" Ali nije. A nju mrzi i da govori. Uzmem ja par artikala u ruke i konstatujem sa musavih deklaracija da su svi proizvodi iz 2004. godine i da im je ove godine istekao rok. Konstatujem: "Svim proizvodima je istekao rok, zar ne!" Nevoljno reče: "Pa, da!" - ko da je to najnormalnija pojava (a možda i jeste?!). Ispod stakla na kome su izloženi proizvodi stoji izvikana Shiseido kozmetika, sa 50% popusta, ali njoj ne pada na pamet da bilo šta ponudi.

Pređem na desnu stranu radnje, kad tamo ispod stakla stoje neki polugnjecavi karmini među koje su se umešali i testeri, pa neki lakovi za nokte koji izgledaju najblaže rečeno katastrofalno, jer se kompletno izdvojila boja od podloge. Pa, jebote, mogli su malo da ih promućkaju. I sve u tom fazonu. Da se razumemo, ovo nije sniženje, ovo je klasična podvala i posao za tržišnu inspekciju. Jaoj, Srbijo, zemljo golih govana! Nemam reči.

Uostalom zašto bi se neko pržio da kupi npr. L'Orealov lak za nokte bajat 5 godina za 100 dinara, kada za nešto više od 200 dinara u Lilly-iju ili DM-u i sl., može da kupi friški lak za nokte domaćeg proizvođača Aura. Isprobala sam ga ranije i mogu vam reći da je izuzetnog kvaliteta. A probala sam i Aurino rumenilo i takođe imam sve pohvale. Da se razumemo, nisam ja lokal patriota kada je u pitanju odabir onoga što ću da platim, ali nisam ni paljevina da mislim da ono tamo što dolazi iz daleka nešto više vredi.

Eto, pa vi otvorite oči, kao što uostalom i činite, zar ne?!

Čiji prst (bolje) miriše? ;-P

Iz nekog meni neznanog razloga ostaju mi u sećanju nedotupavne situacije na koje ne bih potrošila ni milisekund svog vremena, da recimo nisam išla u shopping u društvu. Tako sve češće izbegavam tu vrstu meni inače mučne aktivnosti, u društvu. A, štoooooooooo?

Na primer, u više navrata, kao što pomenuh, u društvu, kupovala sam toalet papir. Tada nisam ni slutila da će kupovina tog nama svima neophodnog dnevnog sastojka da se pretvori u pravu avanturu. Naime, naučila sam da postoje nebrojeni kriterijumi po kojima se ocenjuje kakvoća toalet papira. Izgleda da sam živela u blaženom neznanju da je dovoljno da gajim jedino merilo "dobar je, dok mi ne prođe prst kroz njega." Međutim, odjednom, sa svih strana, čujem u glas komentare poput: "Nije dobar 2-slojni, jer iako je jeftin, kratko traje!" "Gledaj samo da nije iz Kine, oni sve živo recikliraju!" "Uzmi ga u ruku i stisni, da vidiš koliko santima je on u stvari debeo, jer su oni uglavnom samo našušureni!" "Obavezno izračunaj cenu po rolni!" "Nemoj da misliš da je najveći paket uvek najjeftiniji - po komadu!" "Obrati pažnju, ima onih koji se cepkaju pa ti komadići, kad završiš "posao", ostaju zalepljeni tamo gde ne treba!"

Pomislih, koja statistika, čoveče! Mora da taj narod udara recke na pločicama po sistemu tablića i unapred postavljenih pitanja, dok se olakšava. Dobro, sasvim sigurno postoji cost-benefit odnos, tj. treba da gledam koliko ću da platim, pa ću valjda u skladu sa tim i da klatim. Ali, nije tako. "A, ne, ne!" rekoše mi poznavaoci ove materije. "Dušo moja, ta vremena su odavno prošla. Ništa ti više nije garancija da iako si spremna da odrešiš kesu, da ćeš da dobiješ kvalitet!" Hm, mislim se ja, još kada bih i to analizirala (osim milijardu gluposti koje mi se motaju po glavi), pa gde bi mi tek onda bio kraj?! Onda sam se naslušala imena svih proizvođača, od lokal-patriotskih do onih belosvetskih.

Sve u svemu, posle nekih sat i kusur vremena, tokom kojih sam nebrojeno puta dobijala želju samo da zbrišem, menjala farbe ko kameleon, čak se jedno vreme i (bespotrebno) ubeđivala, ništa nije vredelo, dok na kraju, iz krajnje pragmatičnih razloga (da ne bih provela ceo dan u hipermarketu) nisam prihvatila da uzmem "najbolji", prema mišljenju većine. Naravno, da li je potrebno da pominjem, nije bio 2-slojni i bio je među najskupljima, ako ne i najskuplji. I bio je obojen, i bio je namirisan, a to baš ne volim. Ali, kad pomislim da je samo njegova cena ona koju plaćam da bih skinula narod sa vrata, mislim da je prilično jeftin i dostupan. Šta da radim, bili su u većini, nadglasali su me. E, sad, većina pobeđuje, čak i onda kada nije u pravu, a to je često slučaj.

Eto, pa vi vidite s kim ćete i da li ćete da idete u shopping. :-D Ako idete sami, kupujete ono što vi hoćete, a ako ste u društvu koje se grčevito drži svojih predubeđenja, i tada možete da kupite ono što hoćete, ali to bi moglo da se protumači kao krajnje nepoštovanje svih onih koji su vam za vaše dobro savetovali da ipak probate nešto drugo. Jedan prob'o, pa se usr'o! – kaže jedna naša narodna mudrolija. I tako, pametniji popušta, i vi popustite, i probijete sopstveni budžet, zbog jebenog toalet papira.

Odlučila sam da ako mi se idući put i desi da idem sa nekim, a tom prilikom ne nađem toalet papir protkan srmom, da neću popuštati, čak ću i da se raspravljam, ako treba, do apsurda! ;-)