Uvek dobar retro

Sad čuh ovu pesmu na radiju MFM, pa rekoh da je prikačim u ime starih dobrih vremena. Uf, pesma je baš, baš. Šteta što nas je Laura Branigan prerano napustila - za 7 dana biće punih 5 godina od njene smrti. Da se podsetimo jednog od njenih najvećih hitova...

Moj jučerašnji trip

Poluizdrkana sam ispala iz GSP-ovog mercedesa. E, kulovi su stvarno napravili reduction prevoza. The better reduction, maybe the possible one more chance for seduction. It's a joke. Possibly, tasteless one.

Klatim se niz Gundulićev venac, idem ka bespotrebnoj instituciji koja se zove Nacionalna služba za zapošljavanje. Serem im se na naziv. Ta reč - zapošljavanje znači da su se oni zaposlili, a da obični smrtnici dolaze da im u famozni plavi karton tresnu pečat za naredno javljanje. Ha! A ono, polučekivani šok na licu mesta. Pa, oko 200 ljudi zgužvanih čeka na svojih 10-15 sekundi koje će dobiti na šalteru. Moj broj (jer mi smo svi odavno brojevi, a ne ljudi) je 527. Ispred mene je oko 100 brojeva, tj. ljudi. Odma', ali odma' sam dobila poriv za bežanjem.

Pobegla sam u obližnju prodavnicu jeansa, kao da vidim malo asortiman. Mislim, sranje. Skupo u PM - realno. Probala sam nekoliko pari pantalona. Samo što mi stidne dlake ne vire iz njih. Dokle će bre da prave te kretenske modele? Prodavačica me ubeđuje, opet, kako mi super stoje. I još me gura u broj manji, kao, ma to je prava stvar. Ionako imaju 1.5% elastina, pa će da se razvuku. A ja izgledam u njima kao svaka prosečna ljankase koja ponosno korača ulicama ovog grada, misleći da je pička kosmička. Pobegoh, a prethodno se zahvalih na ljubaznosti i upornosti dotičnoj, koja se svojski potrudila da im ipak ostavim neku kintu u radnji.

Vratim se do Nacionalne, kad tamo u proseku odmiču po 2 broja po minutu. Računam, imam da ufuram bar još pola čuke vremena do tog svog nekog broja. Tražim neki kafić da popijem capuccino. Izašla sam u Venizelosovu (ex Đure Đakovića). Prvi na koji nalećem je Hush Hush Retro kafić. Sedam, naručujem i davim se u smogu vozila koja prolaze kao na auto-putu. Jedva da stižem da pušim, pišem, pijem kafu. Ali, dobra je dinamika.

Kraj mene sede dva muškarca. Stariji i mlađi. Obojica nafurana. Oskudna komunikacija. Nešto čekaju. Za 15 minuta samo jedna prozborena rečenica. Svako, inače, drnda besomučno po tastaturi svog mobilnog aparata. Dobrodošli u "moderni dijalog". Mada, možda je i to bolje, jer, za drugim stolom sede sredovečni muškarac i žena koji zvuče kao Tarzan i Džejn. Uskoro mi curi vreme, treba da ispijem kafu i ispušim cigaretu do kraja.

Ustajem energično, guram u ruke konobarici kintu sa napojnicom i jurim ka... Ulećem u Nacionalnu. Perfect timing. Moj broj. Lupila mi je ženska na šalteru pečat za naredno javljanje. Nit' gleda da li sam u radnom odnosu, a još manje da li je to uopšte moja radna knjižica. Very professional, indeed. Jebote, koga to više zanima. Mi smo ionako samo tužna naštimovana statistika. Ni reči da prozbori, samo bleji ko krava u mene. Mogli bi i robote da zaposle. Bar bi bili efikasniji. Može da se izračuna precizno matematički optimalan učinak ili što bi Japanese guys rekli JIT (just-in-time) - full optimization.

A, onda sam rešila da prođem kroz Skadarliju. Mislim, i to ti se zove (ili se zvala) boemska četvrt. S jedne strane ulice, adresa Skadarska 40, pa sortirano po abecednom redu, predivna propala zgrada (BIP je No 1 - njega tek treba da preprodaju po n-ti put) sa onom divnom oslikanom fasadom. Vrata koja ne zovu da uđeš. Možda i uđem neki drugi put, da vidim šta je i ko je još ostao unutra. S druge strane, fancy kafići, tamo džudže neke smorene face, očerupani gradski golubovi špartaju i kljucaju sve na šta nalete. Po koji luzer (as myself) sedi na klupi i posmatra. Uslikala sam i par fotki - detalja. Pogledaj ih još jednom.

Fenjer ispred kafane Dva bela goluba

Detalj pločnika Skadarske ulice

Krošnja drveta ispod koga sam sedela

Au, šta će biti putopisnih reportaža kada se cashnem za jedan pristojni digitalac. Biću pravi putopisni turista u svom rodnom gradu, više puta, na više mesta oklevetanom.

I očekujem, da odjednom, odnekud iskoči neka umetnička duša, možda meni poznato lice, a možda i nepoznato. Ali, ipak ono nije Monmartre. Ovo je samo atavizam nečega što je nekada imalo veze sa Boemskom rapsodijom (o. a. - aluzija na band Queen). Međutim, prolaze samo meni neka nepoznata lica i prolaze bučni gradski autobusi nadomak raskrsnice sa ulicom 29. novembra (a pošto taj naziv više nije "in", sada je to Bul. despota Stefana). Tek da te prenu i otrgnu od sveta u tebi.

Preklopile su se skazaljke na mom ručnom satu. Sada je 13:04. Da li to znači da neko sada misli na mene? Kada smo bili klinci, obično bi nakon toga usledilo brzopotezno pitanje: "Reci grad i broj?". Pa, da kažem. Prvi grad koji mi pada na pamet, osim ako to nije samo ime države, a mislim da nije - je Panama, a broj je moj omiljeni - broj 7. Prostim brojanjem (na prste jedne ruke - o, da, i dalje tako brojim) to je osoba čije ime počinje na slovo P. Pa, sad, kako mi drago. Biće da je muško ime u pitanju, jer ne znam baš neka ženska imena koja počinju na slovo P, a da nisu totalno arhaična i da se ne nalaze na stranicama džepnog crkvenog kalendara u izdanju SPC-a. Možda Petar (ne znam ni jednog Petra još od osnovne škole), ili Predrag (do sada sam upoznala dosta muškaraca sa tim imenom). Realno, jedina osoba koja je vredna pomena je nekadašnji dečko moje nekadašnje drugarice. Umetnik, slikar - Predrag Popara. Predrag Popara mi se oduvek sviđao. Mislim da je već odavno afirmisan u ovom gradu - a kako je, šta radi, šta se sa njim dešava, ništa ne znam. Nisam ga srela godinama. Možda, baš ovaj trenutak i baš ovo mesto imaju neke veze sa njim. Možda je negde blizu. Ruku na srce, ovo je ipak umetnička četvrt, i ko zna da li se u nekom kutku krije atelje u kome stvara Peđa?!

Još jedna cigareta da se ispali pred polazak, odlazak, negde dalje, do nekog novog pisanja...

Exit from Bohemian district

Kad ste samo otišli u 3 lepe i ne vraćajte se više

Sve kao nešto sitno igram oko ovih novih blogova koje sam startovala. Čini mi se da sam malo promašila temu sa mojim pretenciozno mudrijaškim Cogito, ergo sum! Izgleda da kopiram samu sebe, a činilo mi se da ću tu da iznosim bog-zna-kakve svoje opservacije. Ali, ovo je tek trnoviti početak.

Nego, sve nešto osećam grižu savesti što se ne posvećujem mami-blogici, tj. pisanju na ovom blogu. Pa, pošto sam toliko i toliko palamudila od D., da prijavim da je game over. Izgleda skroz-na-skroz.

Toliko sam ga nahvalila u svom fantaziranju da je to prosto neverovatno. Ali, ali, ali, tu nešto fali. Akala sam se sa njim prošle subote. Budžio mi je onaj ventilator dobra 4 sata. Usput je ispizdeo jedno 100 puta. A, ja sam bila baš slatka i mila, iako sam i ja ispizdela skroz i jedva čekala da ga ispratim. Odjednom mi se sve smučilo, i on, i ventilator i sve u pizdu materinu.

Shvatila sam da su one moje sexualne fantazije ipak bile posledica par popijenih piva, što sam dobro i zapazila onomad.

Mislim, lepo smo se rastali, ja sam mu se fino, slatko i ljubazno zahvalila i ishvalila ga, u nadi da ćemo se ređe viđati.

Konačno, ipak je bolje platiti majstora da ti nešto uradi, nego ići na ove povuci-potegni varijante. I na kraju mi nije zamenio indikator.

Za to je došao 2 dana kasnije drugi majstor. Drugog, takođe boli kita za ono što radi, izuzev što naplaćuje svoj rad. Danas više nismo u modi - mi, luzeri tranzicije, kod kojih ima poneka sitna intervencija ili popravka. U trendu su baje-lovatori koji renoviraju svoja velelepna zdanja. Tu je lova, bato moj. A, mi, sitna boranija, još smo došli u poziciju, da maltene molimo majstora da dođe da uradi svoj posao, za koji ga pri tome i plaćamo. Jebiga, vremena su se promenila.

A, ja nikada nisam igrala u prvom timu, hehehehe.

Neverovatno je koliko su samo ti majstori nadmeni, i koju oni kvazi gospodu glume. Doduše, ono realno ja brišem dupe sa mojom diplomom, dok oni koji su polupismeni uzimaju kintu. Mislim, majstor koji puši pljuge koje koštaju 160 dinara po paklici. Pa puta broj dana u mesecu, pa da li puši više od jedne paklice.

Sve u svemu, samo kada sam im videla leđa svima, baš mi je nekako laknulo.

Inače, prošle nedelje sam krenula sa sređivanjem stana, predradovima uoči krečenja i slično. Mnogo se brzo zamaram, jebe me ovaj virus iz sve svoje bezobrazne snage, ali ne dam se.

I šta mi je još bio dopizd. Mislim, u četvrtak, negde oko pola 4 popodne zvoni mi mobilni. Javlja mi se sa meni nepoznatog broja nepoznati mi muški glas i traži me po imenu. Ja ni A, ni B, nego lepo priupitam sa kim ja to razgovaram. Prekide se veza, pa opet poziv, opet isti intro. Kad reče mi: "Ovde sveštenik Peđa!" Mislim se, mamicu ti jebem, koji ti sad kurac hoćeš!?!?! I kažem mu mrtvo-'ladno: "I, šta ćeš mi sad ti?" Pita me: "Kako si?" Kažem mu: "Dobro sam!" Pa me opet pita: "Mislim, kako si ovako i psihički i fizički?" Ja opet: "Pa kažem ti malopre, dobro sam!" U sebi se mislim, jebote, samo mi ova baksuščina i bezbožnik sada treba. I pitam ja njega kako je on, i on kaže da je dobro. I kao izvini mi se ako me uznemirava i kao čućemo se. Mislim se, aha, samo ako sledeći put zove sa nepoznatog broja, pa ne provalim da je to on. E, a ja sam popizdela jer: 1. zbog njega sam pre 3 godine premrla od strave i užasa kada sam saznala da je hronični imalac i nosilac virusa Hepatitisa B - pa sam prošla ceo proces vakcinacije; 2. posle perioda prozora sam se normalno testirala i na virus HIV-a - radi sopstvenog mira; 3. skoro pa da većeg idiota u mantiji nisam upoznala; 4. zloupotrebio je svoju svešteničku poziciju i ušao u spiku sa mnom, a ja misleći da su to ljudi kojima možeš da veruješ, pričala sam neke stvari iz svog života; 5. ima toga još, ali nije vredno pomena. Znam da sam mu rekla da je on Antihrist u mantiji i da ne želim da imam ništa sa njim, da je užasno negativan i da mi ne prija njegova energija. Mislim, lud čovek skroz. I pun mi je više kada mi se izvlače ti duhovi prošlosti. A, najviše me je iziritiralo to pitanje o mom psihičkom i fizičkom zdravlju. Zašto? 1. Psihološki i nisam baš najsjajnije, jer sam totalno fucked up što za sada veoma malo mogu da utičem da promenim meni bitne stvari u mom životu (nalaženja posla, nalaženje životnog partnera, uspostavljanje neke opšte ravnoteže, itd.). Fizički sam sjebana dibidus. Ovaj EBV virus me je rasturio. A, imam zbog toga što me pojedini faktori na koje ne mogu da utičem iritiraju i izvesne psihosomatske smetnje - napetost, uznemirenost, nervoza, knedla u grlu, napadi gladi, itd. Plus što me ovih dana tu i tamo cepne žučna kesa, a i to mi je na nervnoj bazi.

Eto, da završim večeras sa svojom kuknjavom. Jebote, pa ne vrti se ceo svet oko mene. I drugi su u ovim ili onim pričama, malo i u govnima, ali ćute i jedu nekad na kašičice, a kad treba zinu ko kod čika doce i gutaju na lopate.

Na šta sam mislila?!?!?!

I dok pokušavam da se konektujem na jebeni Net da počnem da pišem, ne mogu više da izdržim. Preplavljena sam emocijama. Usput, udaram jebeni redial na ADSL konekciji koja me neće pa neće.

Evo me konačno, online. Slušam EKV sa ploče i razbija me Samo par godina za nas. Opet i opet, prošlo je 20 godina, a tako je sve vizionarski i tako ih osećam. Sutra i prekosutra u SKC-u će da bude pušten film Kao da je bilo nekad. Prvo sam mislila da idem, a onda sam shvatila da tamo nemam šta da tražim. Fakat je, film postoji na Net-u (iz delova - i ja sam ga skinula!!!). A, kolektivno svršavanje mi je oduvek išlo na živce. To je moja stvar, to je moj intimni osećaj. Zašto da ga delim sa strancima? Mada, ako budem htela da svršim grupno, možda se i pridružim.

Šta me je emotivno gurnulo danas? Ovih dana jurim gluposti po prodavnicama, neku lampu za kupatilo, rešenje za ventilaciju i slična sranja. I shvatam, po 1001-vi put da nema ko to da mi uradi. Ovi, šatro majstori te oderu, a rezultat je sranje. I shvatim, grešim. Tu je D. O D. sam već pisala u prošlom postu. Da, raskinuli smo ono što nikada nismo ni počeli. Meni je pripala muka od mnogo toga, a i njemu je bilo jasno sve. Meni jasno, njemu jasno i oboma jasno da to ne mora da znači totalni kraj. I shvatim, on je taj koji će da mi pritekne u pomoć. Rekao mi je da treba da tražim pomoć kada mi je potrebna. Rekla sam mu da retko ili nikad ne tražim. Rekao mi je da grešim. Rekla sam mu da znam da grešim, ali, nekako, ni sama ne znam, ne ide mi baš to traženje.

I juče je to krenulo. Ne znam zašto, ali posle mnogo vremena sam se potrudila da napravim NEŠTO nekome, ponovo. To volim. A, volim da to taj neko i shvati. Može i da mi vrati, nemam ništa protiv. Rešila sam da ga zovem da mi pritekne u pomoć. Ali, naravno, uz osećaj da i ja treba da uzvratim. Napravila sam salatu od tunjevine, paradajza, paprike (i slatke i ljute), crnog luka, kukuruza šećerca, maslina, maslinovog ulja... Kupila sam lanene pločice, kikiriki, bundevino seme... To sam servirala u razne čaše, salatica je bila u zemljanom sudu i tanjiri su bili bordo i sve je onako bilo toplo. I on mi kaže da to nikada ni od koga nije doživeo. On ima 39 godina. Gledam ga. Znam da me ne laže. I postavljam sebi pitanja. Ti si se 2x udavala, bila sa nekim kretenima u nekim još kretenskijim vezama i njima svima je to bio default. Fuckalo im se za sav tvoj trud. Nisu umeli ništa da cene. A ti, mesto da si ih sve poslala u 3 lepe, ti si se još dodatno trudila. Zašto? Da te neki moron pogladi po glavi i kaže ti da si ti dobra kuca. Kakav down! I kaže mi da nije navikao da se opušta. Znam. Jasno mi je. Posle opuštanja, možda dolazi gubitak. A strah od gubitka je zajebana stvar, zar ne?

I tokom današnjeg dana, u hodu, preko SMS-ova smo se dogovarali i ispalo je da krećemo danas u radove. Naravno, u međuvremenu, postao je totalno uglađen, javlja mi se ako kasni sa odgovorom na SMS, javlja mi se ako kasni, javlja mi se za sve jebeno na ovom svetu. A mi nismo zajedno. Bar ne zvanično. Ne fuckamo se. Ne plaćam mu usluge sexom. To me ne zanima. I ja mu kuvam kafu koju je tražio, i on dolazi ko pravi šljaker sa torbom na ramenu i sve pride. Ja kuvam ručak-večeru, šta god. Špagete bolonjeze na moj način. Posebno se dinsta mleveno juneće meso sa crnim lukom, a posebno sveže oguljen od kožice paradajz sa sitno protisnutim belim lukom. To će na kraju da se sjedini, ko što ću i ja sa nekim, ko zna kim, jednog, nekog dana.

I mi radimo zajedno i sve nekao ide sinhrono. Kao da se znamo. On razvaljuje moje kupatilo, ja pijem pivo, i razmišljam kako me pali ideja da razvali i mene. Ali, opet, to je pod dejstvom piva. U jednom trenutku odlazim da čekiram da li ima kondoma u fioci, za svaki slučaj. Ne pokušavam ništa. Gledam ga s leđa. Skinuo je majcu, samo je u bermudama od starih farmerki. Jaše na merdevinama. Došlo mi je da mu otkopčam šlic i da mu pušim. Ali nisam. A, ja, jedem govna, juče u haljinici do ispod dupeta, danas u šorcu iste dužine i majci bez leđa. Jebiga, iživljavam svoje frustracije. Loži me da me gleda i da se pali na mene. Ali, ne mogu da se jebem. Jednostavno ne mogu. Ne mogu da se vezujem za njega u tom smislu. Ali, sa njim sam ono što jesam. I plakala sam dok smo jeli. Došlo mi je. Rekla sam mu da sam juče shvatila da je on osoba koju bih pozvala da sam u totalnom outu. Pita me: "Zašto?" Kažem mu: "Zato što si čovek, zato što nisi kurton! Zato što osećaš, zato što uviđaš i sebe i druge. Čak iako nećeš da se menjaš, uviđaš ko si i šta si. Zato što osećam da mogu da ti verujem!" Jeo je Eurocrem tablu koju sam danas sasvim spontano kupila i ne znajući zašto. To je njegova omiljena. Jebote!!!!! I ostavio mi je drugu polovinu. Neće ni da čuje da je pojede. On je navikao da se odriče za druge. Kao i ja. Teško je to uskladiti.

I prsla sam skroz na skroz. Ali, nema veze. Rekla sam mu da imam taj veliki strah da ću se probuditi jednog jutra i da više ništa neću osećati. To me plaši. Plaši me da ću postati blazirana. A, to je sranje. Nadmeno izdrkavanje nad svim i svačim. A meni tako treba rame za plakanje. Samo da me zagrli i da ćuti, dok mi ne prođe žuta minuta. Kaže mi: "Nikada ni sa kim nisam ovoliko pričao kao sa tobom!" Znam da nije. Znam kako je sve to izgledalo. Znam kako je sve jebeno površno.

Poklanjam mu stvari koje znam da voli. Poklonila sam mu lanac juče. Danas sam mu poklonila đušu kobricu i jednu maskirnu majicu. Imam čitav arsenal američke vojne opreme koju sam furala u srednjoj školi, a to ostaje da pregleda sutra ili prekosutra pa da uzme šta mu se đasvi.

Čini mi se da sam zavolela D. Ali, ne znam da li potpuno. Ima stvari koje ne prihvatam do kraja. I ne znam da li ću ih prihvatiti.

I još nešto. Danas sam imala propušteni poziv na moblinom. Moja nazovi drugarica S. me je zvala. Nisam čula mobilni, pa se nisam ni javila. Zvala me je na fixni popodne. Rekla sam joj da sam u gužvi (što i jeste bilo tačno) i da se javi uveče. Nije se javila. Kao i obično. E, sad, zašto to pominjem? Zato što se osećam povređeno. Za 2.5 nedelje koliko je bila u Hrvatskoj na moru nije našla za shodno ni da mi pošalje ni jedan jedini SMS. A, rekla je da će to da uradi. Osećam se povređeno zbog toga i to ću i da joj kažem. Ako bude uspela da shvati, super. A, ako ne, šta da se radi, kraj! Nemam nameru da slušam njene dogodovštine sa letovanja, pre nego što raščistimo te neke stvari. Ne visim na čiviliku, ni njoj, ni bilo kome. A, mislim da joj se neću ni javiti. Ako hoće neka se javi, a ako neće, i nemam preteranog interesovanja.

Sad ću da se odjavim, ugasim komp, iskapim pivo, namestim krevet, slušam još malo EKV, čitam knjigu i tako ću lagano da utonem u carstvo snova.

I to ti je neka jebačina

Da se ne tripujem mnogo tražeći neku varijantu da napravim kao neki pretemplate za pisanje bloga. Ne znam ni šta hoću da napišem noćas.

Ma, totalno mi je ispao bad trip sa onim seljakom osnovnjakom. Došao je kod mene sinoć. Ne znam ni zašto sam ga potvrdila da dođe, kad se prijavio telefonom. Bože dragi kakvih je sve tu idiotarija od spike bilo. Mislim, stvarno, ali stvarno me ne zanima sve to. Okay, pomislih, možda može da bude neki dobar seks, pa kao da malo furam taj fazon. Kad ono shvatih, džaba, ne mogu, mene loži intelekt, a naravno, suvislo je govoriti o njegovom intelektu.

Stvarno sam se jebeno potrudila da ne zvučim kao ice queen. I nije mi išlo loše. Ali neki komentari su totalno moronski. Smejala sam se. A šta drugo?! Ali opet, pripala mi je i muka.

Obično ima ono nešto što mi odzvoni u glavi. Dakle, našao se on pametan da komentariše moje seksualne performanse posle jednog polujebanja, da ga tako nazovemo. Ja belo gledam, ne mogu da verujem o čemu on priča, i kako zbog jedne jebene laste ispreda o celom proleću. Ali, treba da imam u vidu da je on potpuno neobrazovan, tako da mu nije za zameriti. Da rezimiram, onomad kada sam bila kod njega i kad se desio taj nazovi seksualni čin, on je konstatovao kako ja poetski rečeno nisam baš mnogo živahna u krevetu, pa ga je to uplašilo i demoralisalo. Mislim se, ma jedi mi govna. Budi ti živahan kada rintaš fizičke poslove po kući ceo dan, ne spavaš posle toga celu noć itd. I onda mi je baš do seksa u jutarnjim satima. To me je iznerviralo, ali nisam tome pridala važnost, jer me boli riba za njegovo mišljenje.

Kad ima tu još odzvonjenih, a to je kako se on oduvek ložio na ribe koje su mršave i imaju dugu tamnu kosu. Rekoh mu da onda to ode i da traži. Kao on meni, pa da se ne ljutim, pa da ne shvatim lično. Mislim se, jebi se. Ne shvatam lično, samo nemaš šta da tražiš sa mnom. Kao, shvatio je on da treba da se menja i da se prilagođava. Kur moj je on shvatio. Kaže mi ti si onako malo jača (misli fizički). To je inače izraz kad nećeš ribi da kažeš da je debela svinja - pretpostavljam. Ja ga gledam. And WTF?!?!?!? Kažem mu: "Dušo nisam ja malo jača, nego su sada u modi anoreksične manekenke! Ja sam super riba, samo nisam očigledno po tvom ukusu!" I sad se on kao posipa pepelom. Ma, mislim, gomila besmislica.

Pa mi kaže, da sam verovatno primetila da me nije baš zvao u ova 2 dana, pa kao da mi objasni zašto. Eto, zaboga, pitao se on kako sam se ja to 2x udavala, a nemam decu. Kažem mu ja: "Verovatno misliš isto ko i svi ostali muški zlobnici da sam jalova kučka, zar ne?!" I dodam: "A, šta bi mislio da do svoje 35-te godine nemam nikakvu prošlost?" Onda bi komentar verovatno bio: "Pa, eto sigurno je luda ili šta već kad je niko nije hteo!"

Lepo je kad imaš posla sa nekim ko je glup pa ti kaže sve što misli. Čak iako to nije lepo upakovano. To je jedina razlika između obrazovanih i neobrazovanih.

Al' kao sve se on loži na mene. U stvari on je imao te neke fantazije da sam ja neka mnogo perverzna riba. Ja ga gledam opet belo. Pa, se jadan razočarao kada mu nisam priredila vrhunski performans, hahahaha. Jebote, koji moron. A šta on meni ima da ponudi????? Na šta ja da se naložim. Na njegovu facu, hahahaha, na njegove priče, buaaaaaaaa....

Neverovatno, ali istinito! I tako kontempliram, jebote, još jedna tipična muška svinja. I pitam ja njega: "Je li, majke ti, a na šta ja da se naložim iz cele te tvoje priče?" Da li je potrebno da opisujem i pored takvih izjava njegov fizički izgled. Prvo, nikakav frajer, sirovina, faca tupava, jedva da je moje visine, mršav, nenegovan - trip mačo mena. Iiiiiiiiiiiiiiiiii? Alo bre??????? Nemam o čemu da pričam sa njim, mislim intelektualno, duhovno i ostalo - to ne postoji.

Došlo mi je da ga izbacim iz kuće, al' ga nisam izbacila. Mislim se ko te jebe! Sad ćeš lepo da me jebeš kad si već tu, nećeš ni da spavaš, pa se pati sutra ceo dan umoran, kad već treba da rintaš. I tako, rekoh 'ajd' da vidim šta će da mi ponudi iz svog "bogatog" repertoara. A, da ne zaboravim da sam mu pre toga pušila i pušila, i smučilo mi se da mu pušim. To je bilo pre ove varijante da se izjebemo do kraja. Pa je prošlo neko vreme. Pa smo se onda posle nekog vremena opet dovatili i povatali i kaže on meni: "Okreni mi se leđima!" Ja, kao okay - mislim hoće da ga uzjašem na tu foru. Ne kapiram da on ustvari hoće 69-ku. Pa on krene nešto da me spušta. Ja mu kažem: "Pa lakše je bilo reći 69!" I opalimo po 69-ki. Mislim, bzvz - 69-ka je jedna od najizvikanijih varijanti koja je totalno stupidna. Al' dok se njemu digao jebote. Pa mu non-stop pada. Toliko o njegovoj stabilnoj erekciji. Pa, dalje, 'ajmo s guza. On ne ume ni da se namesti propisno. Pa, krene da me bode preko svake mere, udara mi u zid materice, ja ga odjebem i kažem mu da promenimo pozu. On kao 'ajd' ti lezi, pa se on kao nešto namešta u neke polumakazice, pa mi premešta noge u vazduhu, ma piš živi. I onda, naravno, navali na mene misionarski. Ja se mislim, daj da svršim što pre i da ga skinem s ribe. I naravno, čačkam ja usput sebi kliću i uspem da svršim (vau i to je dobro, nisam ni očekivala da ću moći - opet preumorna, a i jebe mi se za njega, mislim samo kako da iskoristim trenutak), nastavimo da se heftamo i on hvala bogu brzo svrši. A što pravi grimase i riče ko konj, katastrofa. I tako smo se mi kao jebali. Mislim to jebanje je bilo na nivou ispod proseka. Najbolji mu je trip što on misli da je extra jebač. Neka ga, nek misli, ionako se sa njim više neću jebati.

Ujutru je zapalio i nije mi se više ni javio. A ni ja njemu. Stvarno me boli dupe. Jedino što ću morati polite da ga otkačim, jer mi je tu u krugu. A, da nije? Ma, jebe mi se, više ga ne bih ni pozvala. Uostalom, ako se ne javi, onda se sam otkačio. A to mi već olakšava posao, zar ne?

I šta je sad poenta celog ovog mog proseravanja? Pa, konačno, boli me više i za seks u mom životu. Imala ga, nemala ga, sasvim mi je svejedno. Ne osećam se zavisno, a ni frustrirano što ga generalno nemam. I to je super za mene. To je to novo saznanje i olakšanje.