Duhovi...

Sticem utisak koji je ko zna kakav da se iznova i iznova u mom zivotu javljaju duhovi proslosti. Da, i to bas onda kada sam resila da ih sve zakljucam u one teske fiokice i da ih ne pustam na svetlost dana. Odjednom, iz cista mira, nicim izazvano krece poziv za pozivom, od onih najstupidnijih, anonimnih, na koje iz principa “ko te jebe ako neces da se predstavis” ne odgovaram, do onih na koje i kada bih eventualno pomislila s vremena na vreme mi uvek pripadne neopisiva mucnina i gadjenje na iste, pa i samo lagano bacanje pogleda na pozivara koji dreci sa displeja mog mobilnog, u mojoj glavi se brzinom svetlosti (~ 300.000 km/s) transformise poruka: “Ne javljaj se!” To su buried faces, ja ih necu ponovo ni u jednom kontekstu. A sta oni hoce?! E, to me uopste ne zanima. Ima ona engleska: “Curiosity killed the cat!” Iako i dalje veoma radoznala maca, nisam bas toliko radoznala da bih udovoljila trenutnom question mark-u u svojoj glavi da trazim po n-ti put odgovor na pitanje: “Zasto?” ili “Sto uopste mene?” To mu dodje kao zivot posle smrti. OK, bili, prosli, ne prizivam vas da bi ponovo dosli! Ne volim nenajavljene posete, neprijatna iznenadjenja, zombije, energetske vampire i njima slicne spodobe. Dobro mi je kada sam samodovoljna! Ne hate-ujem narod, a love-ing prema sebi je u uzlaznoj fazi, pa kad krenem da pucam po savovima narasle samoljubavi, ponovo cu da se delim sa dragim mi personama.

Ah, vreme...

Kada kažem da nemaš vremena, to je samo prokriće za ono što nećeš u datom trenutku i opravdanje pred sobom; i kako bi ti nešto uradio/la kada bi imao/la vremena, ali eto, nemaš ga, pa bacaš tu paradigmu pred svoj ego, da bi te on aminovao i da ne bi jebavao sa grižom savesti. Jednostavno rečeno, vreme je demokratska kategorija, a ujedno i relativan pojam. Imaš ga za one koje hoćeš i za ono što hoćeš i nemaš ga za one koje nećeš i ono što nećeš.


Pošto sam pristalica toga da imamo samo ovaj život, jer me uopšte ne interesuju teze večnog, zagrobnog, prošlog, budućeg i sl., iz toga proizlazi da živimo SADA. Ono što je bilo - bilo je; šta smo shvatili i naučili iz prošlosti je OK, a šta nismo - ponovićemo lekcije. Ono što će biti, ne zanima me, jer je moj uticaj samo hipotetički, a po meni su hipoteze sranje, osim u naučno-istraživačke svrhe.


Fokusiranje na budućnost i preferencija projekcije budućeg da bude bolje i kvalitetnije od sadašnjeg je koprena misli i osećanja, jer je jedina izvesna budućnost - smrt.


Dakle, postoji ono što je danas i ono što se dešava sada - sve ostalo je bullshit-ovanje i imitacija stvarnog zivota.

(o. a. tekst je podstaknut sveprisutnom cinjenicom da niko ni za sta vise nema vremena)

IF.....

Zelim i/ili ne zelim!?

Tako zelim da si tu... nedostaju mi tvoje ruke... tvoje oci... nedostaju mi sve nase noci... jebeno sam slabasna i govnjiva... secam se... jasno...mrzela sam te dok plakao si mi o nekoj jebenoj sreci... mrzela sam te... a mrzela sam te... jer u tim trenucima si u meni bio veci... o... da... a meni se bas fuckalo za sve to... cekala sam te... cesto... redovno... neizbezno... u neprospavanim nocima... u bednim svitanjima... postavljala sam pitanja... a nisam ti ih nikada postavila... nije bilo potrebe... odgovore sam znala... i nisam htela da ih cujem... to ume da boli... a nekad nemas prostora da sjebes svu svoju tugu... a da ona pre toga ne sjebe tebe... i da te proguta...

A mozda i ne zelim?! Ni tebe... ni tugu... nista... ne zelim... da se pojavis ni iz cega... da me trazis... nema smisla... to vise nisam ja... to sada moze biti bilo koja... i ti ces biti njen... bices neciji... svaciji... samo svoj... niciji... nebitno... moja ubedjenost u istinu ne garantuje da je to istina...