Šta je za tebe ljubav?
Da li je neuhvatljiva voda koju neprimetno propuštaš kroz neme šake? Da li osećaš da voda govori, da voda gori, da voda izmiče baš onda kada želiš da je zadržiš? Voda curi, voda se nikada ne zaustavlja. Kada već uočiš da je istekla i utekla, tada znaš da se koraci čuju, jer tlo pod kojim stojiš je nenatopljeno. U kapljicama se raspršila, a da li ti to primećuješ? Tada očajavaš. Ali to je tvoj izbor. Pusti je, ti je ne poseduješ, ona ima svoj život.
Da li je ljubav vatra? Da li u tom plamenu tinjaš, goriš ili izgaraš? Da li se plašiš vatre? Vatra kao plamen, vatra kao život, vatra kaooooooooooo:
Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti.
(Deo iz pesme Pohvala vatri - Branko Miljković)
Kada bi tvoja ljubav bila vazduh da li bi letela visoko ili nisko? Ili bi puzala i čekala da poleti? Pa ti imaš krila. Samo zamahni njima i vini se u nebesa. To je dovoljno. To je ono što ti treba.
Da je ljubav zemlja možda bi joj kontrirala zbog prevelike njene potrebe za usidrenjem? Vezanošću? Zauvek? Zvuči kao osuda, kao robija. A to nije ljubav. Ljubav se ne vodi na povocu.
Sve prethodno napisano je materijalističko-čulni osvrt. U petom elementu je stvarnost. To je perpetuum mobile univerzuma u kome jesmo. Potrebno je da razlučimo da problem nije u neshvatanju tog (nesaglediv(n)og) prostora, već u određivanju i vezivanju za pojam vremena što za većinu predstavlja odrednicu u svakodnevnom životu.
Da li je neuhvatljiva voda koju neprimetno propuštaš kroz neme šake? Da li osećaš da voda govori, da voda gori, da voda izmiče baš onda kada želiš da je zadržiš? Voda curi, voda se nikada ne zaustavlja. Kada već uočiš da je istekla i utekla, tada znaš da se koraci čuju, jer tlo pod kojim stojiš je nenatopljeno. U kapljicama se raspršila, a da li ti to primećuješ? Tada očajavaš. Ali to je tvoj izbor. Pusti je, ti je ne poseduješ, ona ima svoj život.
Da li je ljubav vatra? Da li u tom plamenu tinjaš, goriš ili izgaraš? Da li se plašiš vatre? Vatra kao plamen, vatra kao život, vatra kaooooooooooo:
Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti.
(Deo iz pesme Pohvala vatri - Branko Miljković)
Kada bi tvoja ljubav bila vazduh da li bi letela visoko ili nisko? Ili bi puzala i čekala da poleti? Pa ti imaš krila. Samo zamahni njima i vini se u nebesa. To je dovoljno. To je ono što ti treba.
Da je ljubav zemlja možda bi joj kontrirala zbog prevelike njene potrebe za usidrenjem? Vezanošću? Zauvek? Zvuči kao osuda, kao robija. A to nije ljubav. Ljubav se ne vodi na povocu.
Sve prethodno napisano je materijalističko-čulni osvrt. U petom elementu je stvarnost. To je perpetuum mobile univerzuma u kome jesmo. Potrebno je da razlučimo da problem nije u neshvatanju tog (nesaglediv(n)og) prostora, već u određivanju i vezivanju za pojam vremena što za većinu predstavlja odrednicu u svakodnevnom životu.
Zverka se zabubila :) Ljubav, valjda je najbolja kad uvati svoj zalet - polagano, i onda leti :) Ljubav je kad nekog voliš, iako nisi vezan za njega. Ona ne obavezuje, ona je slobodna...
ReplyDeleteDivan tekstić!
@jungle queen
ReplyDeleteDobro, neka ti bude. Da, u cara Trojana kozje uši, cccccc. Ljubav je kada voliš sebe i sve oko sebe; tek da se ne ograničavamo u toj slobodi. Drago mi je da ti se dopao tekstić. Cmokac za tebe draga Jungle.
Draga Zverko,
ReplyDeleteda se ne rasipam, evo odlučih da ti poklonim Gibranov delić o ljubavi....
Pozdrav
.......
Kad vas ljubav pozove, podjite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle,
prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven medju
perima njenim, može povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
k'o što severac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruniše,
ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete,
isto tako će vas i okresati.
Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam
grančice najtananije što trepere na suncu,
Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u
njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog,
sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samleće vas, do beline.
Umesiće vas, dok ne postanete gipki.
A onda će vas izloziti svojoj svetoj vatri,
tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.
...
Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
@SFINGA
ReplyDeleteDraga moja, ovaj fragment je fascinantan. Hvala ti na ovom predivnom poklonu.
Da: zaboravljamo na dimenziju vremena u svetu koncipiranom na pojavnim (čulnim) predstavama i utiscima, pa svoje postojanje definišemo prostorom i onim što vidimo. A ljubav, moguća (moćna) i stvarna, postoji u trenucima, uhvatljiva u vremenu, često osuđena da neopaženo nestane.
ReplyDeletep.s. lepo je što si se vratila kroz ovakve tekstove i stihove :)
@Бранислава
ReplyDeleteSvaka tvoja misao i reč(i) su inspirišuće i snažne. :) Haj'mo da pretočimo zajedničku radost u nešto dobro i lepo. :)