Dupli autobus broj 43. Oko 13 časova na zrenjaninskom putu. Petak, 18.02.2011. Radnja se odvija u zadnjem trapu. Takvi autobusi su neretko stari ili dovoljno urnisani da stepen zaglušujuće buke koji vlada u njima u potpunosti onemogućava da se u prednjem delu čak i nasluti šta se dešava u zadnjem. Prisutne su dve grupice klinaca sa neznatnom razlikom u godina među njima. Neretko, razlika od nekoliko godina u tom uzrastu je "velika".
Prva grupica deluje pristojno. Reč pristojno je iskorišćena da opiše one koji većini izgledaju na prvi pogled tako. Odnosno, svima koji nivo nečije pristojnosti ocenjuju na osnovu (ne)iznošenosti / mladosti / starosti odevnih predmeta, te fiziognomnim karakteristikama, poput - "ova njuška mi se (ne) sviđa!", kao određujućeg faktora nečije (sa ili bez navodnika) lepote.
Drugu grupicu čine nešto mlađi dečaci, skromno odeveni, odnosno mahom nebrendirani. Njihove njuškice na prvi pogled kazuju da su oni mangupčići. Tako bar većina kaže. Jedan od tih nazovi mangupčića stoji ispred vrata na zadnjoj platformi i posmatra (iznad tih vrata) polupoderanu nalepnicu u crno-beloj boji. Na njoj se nalazi fotografija mladog navijača-siledžije koji se zove Uroš, i piše: "Pravda za Uroša!". Pomenuti dečko izgrickanim noktima lagano počinje da grebucka nalepnicu.
U tom, kao ošuren vrelim mlazom vode, sa stolice skače pristojno odeven mladić, izbacuje iz krila školsku torbu na stolicu, zajapurenog lica i krvavih beonjača mačoistički širi petlićka prsa, otvara rajsferšlus na jakni i kreće ka magupčiću.
- Šta radiš to? - unoseći mu se u lice i urlajući na sav glas.
- Ništa.
- Je l' čuješ ti šta te ja pitam?
- Čujem. Pa, ništa. Malo sam odlepljivao.
- Šta kažeš? Je l' ja to dobro čujem, a? Da ti na pamet nije palo da to radiš - a usput postavlja svoje šapurde na obraze dečaka, odnosno počinje da ga šamara, prevaspitava, da ne kažem - urazumljuje. Taj fino obučeni, uglađeni mladić.
Mangupčić se ne brani. Skamenjen je. Dvojica drugova mu ne priskaču u pomoć, jer zaleđina koju ima samozvani delilac šamara (slobode i) pravde (u ime Uroša, navijača, patriota, sistema, pravoslavlja, itd.) u vidu nekoliko izdresiranih i dobro uhranjenih pit-bulova govori da su: JAČI.
Mangupčić i njegovi drugovi izlaze na sledećoj autobuskoj stanici, sa jedinstvenim utiskom i suvenirom. Obraz i oko užareno crvene boje bride, dok hladnim prstima prelazi preko polovine svog lica.
Jednog dana, uskoro, i ulice Beograda će izgledati kao ulice Ciudad de Mexica.
Onaj izlizani deo priče da niko ništa ne vidi, ne čuje i ne govori (po ugledu na tri majmuna) nije ni potrebno da napominjem, jer to nije ništa novo, a ni dobro.
***rekonstrukcija priče je napravljena na osnovu dijaloga sa očevicem
Prva grupica deluje pristojno. Reč pristojno je iskorišćena da opiše one koji većini izgledaju na prvi pogled tako. Odnosno, svima koji nivo nečije pristojnosti ocenjuju na osnovu (ne)iznošenosti / mladosti / starosti odevnih predmeta, te fiziognomnim karakteristikama, poput - "ova njuška mi se (ne) sviđa!", kao određujućeg faktora nečije (sa ili bez navodnika) lepote.
Drugu grupicu čine nešto mlađi dečaci, skromno odeveni, odnosno mahom nebrendirani. Njihove njuškice na prvi pogled kazuju da su oni mangupčići. Tako bar većina kaže. Jedan od tih nazovi mangupčića stoji ispred vrata na zadnjoj platformi i posmatra (iznad tih vrata) polupoderanu nalepnicu u crno-beloj boji. Na njoj se nalazi fotografija mladog navijača-siledžije koji se zove Uroš, i piše: "Pravda za Uroša!". Pomenuti dečko izgrickanim noktima lagano počinje da grebucka nalepnicu.
 |
| Žujo pajdomane, ma svi smo mi ubice! Pravda za Uroša! |
- Šta radiš to? - unoseći mu se u lice i urlajući na sav glas.
- Ništa.
- Je l' čuješ ti šta te ja pitam?
- Čujem. Pa, ništa. Malo sam odlepljivao.
- Šta kažeš? Je l' ja to dobro čujem, a? Da ti na pamet nije palo da to radiš - a usput postavlja svoje šapurde na obraze dečaka, odnosno počinje da ga šamara, prevaspitava, da ne kažem - urazumljuje. Taj fino obučeni, uglađeni mladić.
Mangupčić se ne brani. Skamenjen je. Dvojica drugova mu ne priskaču u pomoć, jer zaleđina koju ima samozvani delilac šamara (slobode i) pravde (u ime Uroša, navijača, patriota, sistema, pravoslavlja, itd.) u vidu nekoliko izdresiranih i dobro uhranjenih pit-bulova govori da su: JAČI.
Mangupčić i njegovi drugovi izlaze na sledećoj autobuskoj stanici, sa jedinstvenim utiskom i suvenirom. Obraz i oko užareno crvene boje bride, dok hladnim prstima prelazi preko polovine svog lica.
Jednog dana, uskoro, i ulice Beograda će izgledati kao ulice Ciudad de Mexica.
Onaj izlizani deo priče da niko ništa ne vidi, ne čuje i ne govori (po ugledu na tri majmuna) nije ni potrebno da napominjem, jer to nije ništa novo, a ni dobro.
***rekonstrukcija priče je napravljena na osnovu dijaloga sa očevicem
"Boj se ovna, boj se govna, kad ces zivjeti"? (M.S)
ReplyDeleteStrasno....ali nazalost to je nasa stvarnost.. Naravno,mi smo i jedini koji mogu da je promene ali da li je samo jedan covek dovoljan da pokrene gomilu? S druge strane,ako jedan "delilac samara" moze sa sobom da povuce jos hiljadu takvih -zasto ne bi jedan normalan podstakao lavinu normalnih da mu se prikljuce? Sada bi rekao Dusko Radovic, parafraziracu - Ljudi bi mogli da budu bolji ali niko nece prvi da pocne.Svi imaju losa iskustva.-.... Sta je resenje? I mozda bolje pitanje -ima li ga uopste?..
ReplyDeleteRoditelji digli rike, vaspitači takodje, državu baš briga i sada treba da ga urazume i prevaspitavaju slučajni saputnici u autobusu... ma ni slučajno, u tom grmu ne leži zeka...
ReplyDeleteВеома лепо блогу;)) Ми смо желели да га гледате .. топли поздрав из Пољске и послати пољубац; **
ReplyDeleteПогрешна територија.
ReplyDeleteДивим се маломе. Никад нисам скупио муда да одлепљујем Таурунуме... Јбт не знаш ко путује и ко то све посматра, мада их није тако тешко препознати.
Свежа крв увек хоће да се докаже. Али држе се у чопору, сами су немоћни. Капирам то јер увек путујем сам и знам како се осећам.
Али то са шамарањем је глупост тотална. И то што је све црно-бело. Ако ниси с њима, против њих си и треба те "подучити". Мислим да би разговор без шамарања био ефектнији. Најлепше је окренути "непријатеља" на своју страну. А најлакше заплашити га. А тај мали ће и даље одлепљивати. Једино што можда сутра неће бити сам па му нико неће смети прићи.
И неко ће да осети оштрицу или попије метак. И неко сутра неће доћи на трибину.
А лавина нормалних неће кренути јер нормалан човек по дифолту не осећа припадност тој групи нормалних људи, не види да би то могло да се измени, и због тога се дешавају ситуације да педесет људи, од којих би неки могли у зубима да их носе, из задњег краја аутобуса бежи ка предњем кад види четворицу идиота како урлају испред задњих врата.
Боље ми је да ћутим мало...
@prešlicavanje
ReplyDeleteOvaj svet u kom živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen. (I. A.)
@Iva Pavlović
ReplyDeleteMislim da jedan dobar ne može da pokrene bilo koga ili bilo šta. Dobri obično ostaju sa golim dupetima na ledini, kada se izmaknu svi oni deklarativni koji podržavaju. Ipak, rešenje postoji, ali rešenja moraju biti beskompromisna. Za tako nešto, malo je hrabrih bez putera na glavi. A i zašto bi takvi činili bilo šta za mase onih koji ne zaslužuju ništa?
@Miljana Mladenovic
ReplyDeleteNisam sigurna da li sam dobro razumela tvoj komentar. Niko, a pogotovo ne ljubitelji raznih nejakih Uroša, nema prava da prevaspitava. Dobro je da nisam napisala čuveno Miloševićevo: "Niko nema prava da vas bije!" Mada, sa ove distance, posle ovih 10 u 11 godinu, to mi deluje čak i romantično.
@ТоМЦаа
ReplyDeleteSa velikim zadovoljstvom sam sledećeg dana u autobusu odlepila istu takvu nalepnicu. Neko bi pomislio da sam izazivala, zar ne? Da, više ne znaš ko sve posmatra i koje zveri čuče u kome.
Kao što rekoh... Koja crna polemika o šamaranju, ma, čoveče, to je bre čisto iživljavanje. Otvoreno kažem: "Boli me kurac za Uroša i njegovo robijanje!" Neka guze sve one kretene koji lepe te nalepnice po gradskom prevozu. Navijači. Jes' kur moj navijači. Nekada, pre 50 godina, bilo je sasvim normalno da otac vodi svoju decu na fudbalske utakmice. Tada je i sport više ličio na sport, a manje na gladijatorstvo. Sada stvarno treba biti kreten pa voditi svoju decu "mečki na rupu". Zatekla sam se jednom u autobusu kad je bila pobeda jebem-li-ga, valjda Srbije protiv nekoga. U ponašanju i rečniku, taj stepen divljaštva, prostote i svih najgorih epiteta ne mogu da opišem rečima. To treba doživeti. Ako je to ispoljavanje zadovoljstva, sreće i radovanja, onda sam ja majmun-pavijan.
Uhhh, ne znam ko je taj Uroš, ali mi se kosa diže od njega jer iskače i iz frižidera. Moraću malo da proguglam o tome. A vatreni navijači nekog kluba su najveći gladijatori i huligani...ima toga i ovde.
ReplyDelete:(
ReplyDeleteVideo sam nedavno grafit "pravda za žandara". Cela ta priča sa navijačima se neda odvojiti od šire priče o bedi i moralnom sunovratu. Mislim da znamo izlaz, ali teško da se mi pitamo...
ReplyDeletePriča nije o navijačima i onima koji su protiv navijača, već o bezobzirnoj prezentaciji sile - bar sam tako shvatila ovo što si napisala, a isto bi bilo i da sam u ulozi očevica. Komentari govore drugačije.
ReplyDeleteStvarno mi je preselo što se svako zove navijačem! Ja sam navijač, i to vatreni, a nisam ni nepristojna ni nasilna, ne maltretiram druge ljude i ništa lepo ne mislim o tom Urošu. Da li bih mogla da se svrstam u ove koje ste poistovetili s navijačima?
Pisala sam o navijačima i "navijačima", neću da linkujem, nije ni važno.
Opšta histerija u kojoj su sve strpali u isti koš mnogo me podseća na devedesete kad je svako ko "nije bio za Slobu" automatski bio "strani plaćenik". Navijač sam, tog se ne odričem... sledi i da sam otpad društva, etalon moralne dekadencije. Neka bude, bila sam i strani plaćenik.
E pa retka zverko.....mladost ludost.Pošto su ljudi danas uglavnom preokupirani materijalnim problemima,deca pored svega što se dešava i emituje na medijima,nemaju normalan sistem vrednosti.Danas se idealizuju gluposti.
ReplyDeleteZverko, bas si resila da postanes Retka?
ReplyDeleteMesec dana ni reda ni traga od zveri...