Dupli autobus broj 43. Oko 13 časova na zrenjaninskom putu. Petak, 18.02.2011. Radnja se odvija u zadnjem trapu. Takvi autobusi su neretko stari ili dovoljno urnisani da stepen zaglušujuće buke koji vlada u njima u potpunosti onemogućava da se u prednjem delu čak i nasluti šta se dešava u zadnjem. Prisutne su dve grupice klinaca sa neznatnom razlikom u godina među njima. Neretko, razlika od nekoliko godina u tom uzrastu je "velika".
Prva grupica deluje pristojno. Reč pristojno je iskorišćena da opiše one koji većini izgledaju na prvi pogled tako. Odnosno, svima koji nivo nečije pristojnosti ocenjuju na osnovu (ne)iznošenosti / mladosti / starosti odevnih predmeta, te fiziognomnim karakteristikama, poput - "ova njuška mi se (ne) sviđa!", kao određujućeg faktora nečije (sa ili bez navodnika) lepote.
Drugu grupicu čine nešto mlađi dečaci, skromno odeveni, odnosno mahom nebrendirani. Njihove njuškice na prvi pogled kazuju da su oni mangupčići. Tako bar većina kaže. Jedan od tih nazovi mangupčića stoji ispred vrata na zadnjoj platformi i posmatra (iznad tih vrata) polupoderanu nalepnicu u crno-beloj boji. Na njoj se nalazi fotografija mladog navijača-siledžije koji se zove Uroš, i piše: "Pravda za Uroša!". Pomenuti dečko izgrickanim noktima lagano počinje da grebucka nalepnicu.
U tom, kao ošuren vrelim mlazom vode, sa stolice skače pristojno odeven mladić, izbacuje iz krila školsku torbu na stolicu, zajapurenog lica i krvavih beonjača mačoistički širi petlićka prsa, otvara rajsferšlus na jakni i kreće ka magupčiću.
- Šta radiš to? - unoseći mu se u lice i urlajući na sav glas.
- Ništa.
- Je l' čuješ ti šta te ja pitam?
- Čujem. Pa, ništa. Malo sam odlepljivao.
- Šta kažeš? Je l' ja to dobro čujem, a? Da ti na pamet nije palo da to radiš - a usput postavlja svoje šapurde na obraze dečaka, odnosno počinje da ga šamara, prevaspitava, da ne kažem - urazumljuje. Taj fino obučeni, uglađeni mladić.
Mangupčić se ne brani. Skamenjen je. Dvojica drugova mu ne priskaču u pomoć, jer zaleđina koju ima samozvani delilac šamara (slobode i) pravde (u ime Uroša, navijača, patriota, sistema, pravoslavlja, itd.) u vidu nekoliko izdresiranih i dobro uhranjenih pit-bulova govori da su: JAČI.
Mangupčić i njegovi drugovi izlaze na sledećoj autobuskoj stanici, sa jedinstvenim utiskom i suvenirom. Obraz i oko užareno crvene boje bride, dok hladnim prstima prelazi preko polovine svog lica.
Jednog dana, uskoro, i ulice Beograda će izgledati kao ulice Ciudad de Mexica.
Onaj izlizani deo priče da niko ništa ne vidi, ne čuje i ne govori (po ugledu na tri majmuna) nije ni potrebno da napominjem, jer to nije ništa novo, a ni dobro.
***rekonstrukcija priče je napravljena na osnovu dijaloga sa očevicem
Prva grupica deluje pristojno. Reč pristojno je iskorišćena da opiše one koji većini izgledaju na prvi pogled tako. Odnosno, svima koji nivo nečije pristojnosti ocenjuju na osnovu (ne)iznošenosti / mladosti / starosti odevnih predmeta, te fiziognomnim karakteristikama, poput - "ova njuška mi se (ne) sviđa!", kao određujućeg faktora nečije (sa ili bez navodnika) lepote.
Drugu grupicu čine nešto mlađi dečaci, skromno odeveni, odnosno mahom nebrendirani. Njihove njuškice na prvi pogled kazuju da su oni mangupčići. Tako bar većina kaže. Jedan od tih nazovi mangupčića stoji ispred vrata na zadnjoj platformi i posmatra (iznad tih vrata) polupoderanu nalepnicu u crno-beloj boji. Na njoj se nalazi fotografija mladog navijača-siledžije koji se zove Uroš, i piše: "Pravda za Uroša!". Pomenuti dečko izgrickanim noktima lagano počinje da grebucka nalepnicu.
 |
| Žujo pajdomane, ma svi smo mi ubice! Pravda za Uroša! |
- Šta radiš to? - unoseći mu se u lice i urlajući na sav glas.
- Ništa.
- Je l' čuješ ti šta te ja pitam?
- Čujem. Pa, ništa. Malo sam odlepljivao.
- Šta kažeš? Je l' ja to dobro čujem, a? Da ti na pamet nije palo da to radiš - a usput postavlja svoje šapurde na obraze dečaka, odnosno počinje da ga šamara, prevaspitava, da ne kažem - urazumljuje. Taj fino obučeni, uglađeni mladić.
Mangupčić se ne brani. Skamenjen je. Dvojica drugova mu ne priskaču u pomoć, jer zaleđina koju ima samozvani delilac šamara (slobode i) pravde (u ime Uroša, navijača, patriota, sistema, pravoslavlja, itd.) u vidu nekoliko izdresiranih i dobro uhranjenih pit-bulova govori da su: JAČI.
Mangupčić i njegovi drugovi izlaze na sledećoj autobuskoj stanici, sa jedinstvenim utiskom i suvenirom. Obraz i oko užareno crvene boje bride, dok hladnim prstima prelazi preko polovine svog lica.
Jednog dana, uskoro, i ulice Beograda će izgledati kao ulice Ciudad de Mexica.
Onaj izlizani deo priče da niko ništa ne vidi, ne čuje i ne govori (po ugledu na tri majmuna) nije ni potrebno da napominjem, jer to nije ništa novo, a ni dobro.
***rekonstrukcija priče je napravljena na osnovu dijaloga sa očevicem
