Neke stvari...

Mažeš parče hleba paštetom. Iznenada, ispada ti iz ruku, leti po vazduhu, okreće se naopačke i „ljubi“ patos namazanom stranicom. Uobičajena stvar. Bacaš ga u đubre ili ga bacaš kroz prozor da ga pojede prolazeća životinja. Saviješ se da uburusom ovlaš obrišeš umackani patos. Otvaraš teglicu lepljivog džema. Poklopac ti ispada iz ruku. Gledaš ga kako se okreće u vazduhu, kako se kotrlja po podu sve do kraja prostorije, udara u zid i opet pada sa one iste strane koja dolazi na vrh teglice. Pogrešne strane. Plakneš poklopac pod mlazom vode, otreseš ga i zatvoriš teglicu. Ideš ulicom, šarena lopta kojom se igraju deca ispada na sred kolovoza. Dete veselo trči, kola nailaze, bam. Jedan scenario. To je reality zone. Otupljenost od stvarnosti ti ne daje stvaran osećaj bola. Promeniš kanal. Telefon zvoni, ti vidiš ko te zove, znaš šta hoće, ne želiš da se javiš. Ne javiš se. Kasniš na autobus. Poslednji polazak. Ne trčiš. Baš te briga. Doći će sledeći. Ujutru. Nigde ne žuriš. Nije važno. Tražiš posao, gledaš oglase, nailaziš na pokoji zanimljiv. Ne prijavljuješ se. Javiće se neko drugi. Ima vremena. Kao kada čekaš odgovor, a znaš da neće doći. I kada dođe, neće ti biti bitan. Propuštaš trenutak. Ne znaš zašto. Čuješ škripu automobilskih guma. Ne osvrćeš se. Ko živ, ko mrtav. Dobro je, nisi ti u pitanju. Čekaš da ti svane dan, a mrak ti je. I kad svane, tebi je svejedno. Probudiš iluziju. I sve je divno, blistavo. Iluzija prsne. Padne ti mrak i čekaš da ti svane dan. Odlaziš u pozorište. Kraj je predstave. Svi odlaze svojim kućama. Ti i dalje prikovan sediš nakon poslednjih aplauza. Nisu upućeni tebi. I ja vidim da ti gledaš u mene. Držiš me za ruku. Stiskaš je. Kao da pritiskaš svoje ruke oko moga vrata. I ja hoću da te pustim da odeš. Idi... Puštam te da odeš. Puštam te u etar. Ako padneš nemoj se razbiti. Padni na „pravu“ stranu.