Guram i ja pomalo...

I'm a little bit on the road again... LOL Elem, za neverovali ili da, idem kod teta zubarke posle oko 15 meseci. U ustima mi je krš od katrana i kamenca, a i još par zubića čeka na akciju. Odlučila sam da promenim mog višegodišnjeg zubara, jer mi nešto ne klapa više. Jednostavno, takav mi je feeling. Lik je počeo da me odrađuje, a nisam zadovoljna njegovim radom, jer se ne posvećuje više. Danas ću da isprobam novu zubarku na staroj lokaciji, i nadam se da ću kod nje i da ostanem, ako mi se dopadne.

Malo mi je udarilo i proleće u glavu, tj. malo mi se sigraju hormončići, pa osećam da bi mi baš leg'o neki fini dečkić, ali avaj... svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše, što ono onomad reče Njegoš. Pre svega, treba mi voljenje i pripadanje, pa tek onda fizička intimnost. Za sada mi je jasno da imam kandidata za eventualni sex, ali, bojim se da samo za sex nisam zainteresovana. I to bez obzira na status kandidata. Naravno, oženjen i/ili s bilo kakvom vrstom obaveze u smislu ribe, i sl. ne dolazi u obzir. Videćemo kako će moj kandidat da nastavi da se ponaša, tj. šta će konkretno da preduzme. Zaboga, ako od nekoga treba da saznam da li je slobodan (a pri tom moralno odgovoran) i to ne samo deklarativno, to je onda on. Mislim, njega ću i da pitam, ukoliko dođem u situaciju da se osetim prozvano ili pak pozvano. O tom potom...

Sad još koji minut ovde, pa palim kod zubarke na vatreno krštenje...

Danas mi se sviđa Tito-a & Tarantula-ina pesma AFTER DARK iz Tarantino-ovog movie-ja "From Dusk Till Down"... Na žalost, ovaj premudri Google-ov servis neće da mi attach-uje file sa YOUTUBE-a... :-(((((((((((

O čemu ti to?!?!?!?!

Neverovatno, ali sada kada sam se ulogovala, shvatila sam da sam takoreći zaboravila gde da kliknem da bih post-ovala novi članak. Nije ni čudo, od početne pisačke euforije, jedva da nešto pišem u ovoj godini.

Vreme, vreme mi nije problem, u stvari ne znam bolji način da ga potrošim. Aaaaaa, dani su se pretvorili u sate i to mi više nije važno, sve sam ih zgazila... paralela na jednu od brojnih pesama velikog i nedovoljno cenjenog umetnika Milana Mladenovića.

Paralela na paradoksalne fazne amplitude mojih stanja kroz koja prolazim svakoga dana, u svakome času. Jako osciliram, takoreći potpuno neuravnoteženo. Sama, veoma sama... Povukla sam se, jer nemam šta da tražim u okeanima i morima praznih, glupih, površnih, nikakvih...

Tužna sam, ne uvek, ali često. Oči su mi tužne. I to više ne mogu da prikrijem. To je stanje moje duše, a to stanje je potrajalo. Potrajalo je verovatno duže no što sam mogla da pretpostavim. Na neki način, i ja sama, čekam, ali ne znam šta, čekam da nešto prođe, kao neki horor film, kao neki niskobudžetni životni scenario, kao trag u vremenu koji nestaje... Ali, ne vidim šta dolazi iza toga. Skresani su mi vidici.

Nemam svoga druga, nemam svoju srodnu dušu i to je ono za čime duboko patim. Tražim svoju drugu polovinu, a ne znam da li ću te ikada naći.

Shvatam da mi ljudi, svi ti neki, previše prolazni i prelazni, ne znače ništa. Volela bih da mogu nekako da odagnam tu tugu, ali to ne ide tako što doneseš neku hard-core odluku koje se držiš ko pijan plota...

I sve češće mi se plače, i sve češće se osećam veoma usamljenom među ljudima, jer mi ne znače ništa, kao ni ja njima, uostalom.

Hvatam sebe kako ne vidim sebe, i to ne vidim sebe nigde u ovom svetu, ovakvom kakav on jeste. Zapravo, to nije moj svet, to je neki surovi, materijalno lubrikovan svet, u kome više nema ničega, osim interesa. Ljudi nemaju imena, ljudi su samo neki brojevi, kao nekada u koncentracionim logorima, ljudi nemaju domove. Više se ne posećujemo, u moju kuću niko više ne ulazi, osim moje majke. Nije što je stan zapušten, nego jednostavno, došla su ta neka vremena, kada se čitavi naši privatni živote sele u javne živote, čime je urušeno jedno od najvažnijih civilizacijskih dostignuća - pravo na privatnost. Na sve strane prisutni su voajerizam i egzibicionizam, ali ne kao nekad definisani poremećaji seksualnosti, već kao mainstream socijalnih dešavanja. I ako baš i hoću tako da posmatram stvari, vidim da smo svi mi potlačeni-nadničari voajeri, a ona šačica ekstremno bogatih (što sede na grbačama većine) su čisti egzibicionisti. I ove 2 pojave su u apsolutnoj proporciji. Dakle, što je egzbicionizam izraženiji, izraženiji je i voajerizam, i obrnuto. I "pokazivanje" definitivno uslovljanja "gledanje", a ne obrnuto. Što će reći, ako je "pokazivanje" strana ponude, a "gledanje" strana tražnje... itd...

I odjednom, dva antiprotivna oseta, kao da sam sve doživela i proživela, i kao da nikada ničega nije bilo, sve je tako uskovitlano u meni, a opet ničega u meni nema više... Uspavana, a nema nikoga/ničega da me probudi...

I shvatam, uopšte me ne zanima ovakav život. Ne kapiram, dokle i čemu? Sve što sam pokušala da uradim, propalo je i više mi nije stalo ni da pokušavam, jer nemam ni volje, ni snage da gutam neke nove neuspehe. Možda to izgleda kao moj strah, ali ne, to je prezasićenje od konstantnih nebuloza i gluposti koje me obasipaju sa svih strana. Previše vidim, previše znam, previše osećam, i naporno mi je sve to. A moj tzv. život, i nije život. Ja samo simuliram radnje, jer sam živa, i to je to.

Došla sam u fazu, što se tiče potrage za poslom, da sam počela da tražim da radim za DŽ, jer i tako ne mogu da se zaposlim, pa mi je skroz logično da ne tavorim, ako mogu nešto da naučim. Ali, ni to ne ide lako. Niko neće ni za džabe da te uzme, pa da mu ukradeš zanat, kako već velika većina razmišlja. A, meni ja tako muka, od svih skotova koji su "uspeli" zahvaljujući tome što su prosečni, što dolaze iz pizde lepe materine, što se uvlače svakome u dupe, što su spremni da se naguze i da popuše svakome, što su jednostavno spremni na svakakva sranja samo da se ne bi vratili odakle su pobegli. Jasno je kao dan, da ja u toj trci, čak i da dobijem neku prednost, pa naravno, nemam nikakve šanse. I tako, lepo, moj život prolazi, sedim kevi na grbači, i osećam se totalno beskorisno sa sve univerzitetskom diplomom u fioci, s kojom ću uskoro da obrišem dupe.

A, da ne pričam o onoj drugoj strani koja me tek pogađa i koja me je ubila. Nemam muškarca u svom životu i kapiram da ga neću ni imati. Više me ni seks bez emocija ne zanima, iako primećujem da mi veoma nedostaje seks. Poslednji put sam se seksala pre 10 meseci. Ali, ono što mene boli je to što ni posle 3 godine od kada sam se razvela od bivšeg muža, fakat, nisam ostvarila NIJEDNU kvalitetnu emotivnu vezu. Žalosno je to, ali onda kada ti je teško, tada nikome ne trebaš i tada nikoga nema. Osećam se neadekvatno i nepotpuno.

I pre oko mesec dana ili čak i više od toga, nisam sigurna, moja drugarica mi je ponudila da me preko njene drugarice upozna sa njenim drugom. I šta je bilo u međuvremenu? Osim što sam se 500 hiljada puta interesovala, shvatam da ni tu nema dobre volje. Pitala sam još jednom juče i mislim da više neću da pitam. A, kao zapalila sam se sa tom idejom. Mislim, stvarno se osećam sve češće očajno, ne znam ni kako posao da pronađem, ni kako dečka da pronađem. A, tako osećam potrebu da se mazim i pazim, i da se ušuškam uz nekog finog i pitomog muškarca koji će umeti da me voli i da me nasmeje. I, sada mi se plače... ali neću...

Smršala sam od poslednjeg posta, i sada imam 72 kg. Sledeća stanica je 69 kg. A, za ono dalje, do 66 kg ćemo da vidimo kako mi ide. Dakle, prva faza znači da je potrebno da oslabim još 3 kg. I sada već izgledam sasvim lepo, ali... mogu ja to i bolje. Inače, idem na LPG tretmane i to incognito, krijem od mame, jer bi me ubila da zna da na to trošim novce. A ja sam tako lepo osmislila sve to, tako da sam od ušteđevine "proneverila" samo 60 evrića, a ostalo finansiram iz realnih tj. tekućih izvora. I planiram da izguram između 20-25 tretmana. Sutra idem na svoj 10-ti tretman. Uštekovala sam već novac za narednih 5 tretmana. I dalje idem na vežbe pilatesa koje su zaista odlične, šetam, ostavila sam cigarete, popušim u društvu 1-2 cigarete dnevno uz popodnevnu neskaficu...

A, sada palim sa kompa, smučilo mi se da sedim i kuckam... idem malo da gledam neki film, a ako filma dobrog ne bude, čitaću Noama Čomskog...