Brand new Badnji dan/veče SMS

Šta da vam kažem, ipak sam upalila mobilni. I došle SMS poruke...

Sa' ću vam ih prekucam, da pročitate.

1. Domaćine, zdravo bio, Badnjakom se okitio. Dok pucketa Sveto drvo, želimo vam zdravlje prvo i da sreća u dom blista, uz blagoslov Boga Hrista.

2. Ljubav, zdravlje, radost i sreću... stavljam sve u jednu vreću... šaljem hitno, jer je vrlo bitno... sve želje tvoje i najlepši san, neka ti donese Badnji dan!!!

3. Lepog li danas jutra, a još lepšeg biće sutra. Sveto drvo kuću krasi, nek' se vidi Srbin da si. Okićena srpska kuća, rakija se pije vruća, post se posti, vera čvrsta, a krsti se sa tri prsta. Daruje nam pravoslavlje, ljubav, radost, sreću, zdravlje. Svako dobro, miran san, nek' donese Badnji dan!!!

Kako ja čitam poruke, tako meni nadolazi silna inspiracija, pa sam rešila da podelim sa vama ovu divotu i lepotu.

Zato, samo danas i samo sada, iskoristite jedinstvenu priliku i pošaljite svojim milima i dragima nešto originalno. ;-)

Bonus gratis SMS-ovi - ima za svačiji ukus i miris - širi dalje!!! :-)))))))))))))))

1. Srbinom se možeš zvati, al' pre toga sekire se lati. Cela šuma tebe čeka, da medom zaliješ hrast od veka. Drenom da zakitiš granče suvo, da vazda na zdravlje misliš prvo. Rakijom da spereš muke, uz 'armonike vesele zvuke.

2. Svanuo je Badnji dan, ispuni se srpski san. Za džabe Srbin u red ne staje, osim kada država mu nešto daje. Za istrošeni srpski džep, Dinkićev amanet je lep. Brate, zadeni, 'iljadarku iza uva, da promaja te ne produva.

3. Badnje veče vam curi, nemoj snajka da se duri. Danas Srbin posti, sutra dolaze mu gosti. Sada Srbin svinju šuri, snajka zlatnik u pogaču će da turi. Da komšiji krava rikne, kad dođe Srbina da vikne.

Gde, šta, kako?

Dakle, cupkaju ti dani pred moj rođendan. Odjednom, shvatim, pa mene po prvi put uopšte i ne interesuje što mi je rođendan. Pomislim, to je sjajno! Uvek sam se nešto bedačila oko tog datuma. Nije da sam pravila sumarne i sukcesivne životne analize, ali nisam baš nešto raspoložena tih dana. Šta ću, odavno mi uteklo punoletstvo. :-)

Opet, s obzirom da sam prošle godine pravila čitav karabaluk sa sve ručkom itd., logično, tih nekoliko osoba očekuje od mene nešto i ove godine. E, sad, ja vidim da ja to ne očekujem od sebe. Onda pomislim, pa čekaj, zar si toliko lenja? Nije u tome stvar. Jednostavno, 'ebeš reprize, nisu nikad tako upečatljive kao premijere. U'vatim sebe kako sam maznula parče papira, pa već krenula... aha, mogla bih možda ovu salatu, ali ona se ne slaže uz onu drugu... ako uzmem ovaj sastojak, on nikako ne ide sa onim trećim... odmahnem rukom... ono sedenje za stolom, ne, ne, to ne dolazi u obzir... to je tako formalno i ja to ne volim... švedski astal... dobro...  pa shvatim da sam u međuvremenu zaboravila kako se nešto priprema od klope... pa pošto me mrzi da izvlačim svesku iz ormana... da to je taj orman što stoji nesređen još od letošnjeg krečenja... 'ajd' da malo izgooglam... i ja krenem od nekih 50-ih stvari koje su mi tog trenutka proletele kroz glavu... i posle sat vremena shvatim da nisam izgooglala ni jednu reč koja ima veze sa hranom. Vidim ja, ćorav je to posao.

Usput, bacim pogled po stanu. Au, treba da sređujem kuću. Ne sređuje mi se kuća. U stvari, ja mrzim kućne poslove. Jedino volim da kuvam. Ovo ostalo mi je nužno zlo. Nije da baš čekam da pacovi krenu da se igraju žmurke po stanu, da bih ja manula svojim persijskim repićem, ali... Odjednom, vidim sebe sa žutim rukavicama, kako prosipam litre sanitara po WC-u i ribam... da, ribam ko konj... Mr Clean i ostali toaletni čarobnjaci postoje samo u reklamama... gušim se u opojnom mirisu mora ispod koga taktično radi HCl... brišem svaku bespotrebnu bočicu od prašine... Ma, za koji moj. Ako to ne radim zbog sebe, još manje ću zbog gostiju. To onda znači da neću ni da radim ono što mi se ne radi.

Apsolvirala sam temu. Pao mi je kamen sa srca. Znači, idemo negde. Gde sad da ih vodim? Odavno se ne smucam previše po kafićima, klubovima, restoranima i njima sl. To je sve iz razloga što sam baksuz, i što mi uglavnom nigde ne odgovara muzika. Osetljive su mi uši na zvukove, pa... Ako mi odgovara muzika, onda mi ne odgovara prevelika buka. Zapravo, iritiraju me mesta u kojima moram da nosim megafon da bi me sagovornik čuo. A, često mi se ni ambijent ne dopada. Čim vidim mnogo plastike, stakla i metala zgrozim se. Fancy mesta koja više liče na kasapnice i mrtvačnice, ogoljena, obezdušena, sa ceđenim đusom od 250 din.+, onim odvratnim kafama, gde su nagurali neke silne ekstrakte, pa se kafa i ne oseća, sa livrejisanim i dresiranim konobarima i razume se, pivima od 0.33 l. Jeste da mi pivo nije omiljeno piće, ali kada ga pijem, pijem pola litre. Ne mogu bre da srčem iz one čašice, bar dok ne postanem roda. Vina više i ne pijem kad odem negde, jer kad vidim cene, odma' se narogušim. Pa nisam valjda luda da platim vino ko večeru za 3-4 osobe?! Mislim, sve, sve, ali taj luksuz ni jedan Rokfeler ne bi sebi dopustio. Uostalom, njima drugi plaćaju, zato oni i imaju. ;-)

Sve u svemu, shvatim da je vrag odneo šalu i da ja nisam in i da ćemo onako na gomili da se pokupimo i da odemo na neko obično mesto tj. u neku rupu, gde mogu da dignem i noge na sto, ako mi se baš hoće, i gde neću morati da urlam ih sveg glasa i gde se još čuju žamori.

Kad bolje razmislim, da je toplije vreme, najbolje bih se osećala da kupim to pivo od pola litre i da zabodemo neku klupu i toročemo iz sve snage.

P. S. Danas ne smem da upalim mobilni, jer imam neki čudan predosećaj da će da mi uleti neki od onih nadahnutih SMS cirkulara koji kaže: "Ko se krstom krsti i slavu svoju slavi badnjak pred kućom ne sme da izostavi. Život nek vam bude kao najlepši san; od srca vam želim srećan Badnji dan." - Ovoga mi krsta, od kud oni znaju da nisam u međuvremenu prešla u budiste i da mi položajnik muški nije doneo badnjak koji je 'apio sa branika kola?!?!?!

(Po)grešna

Ona je bila pogrešna, kad joj je stavio ruku na rame.*

Bilo je to jedno svečano veče. Jedna proslava jednog kraja jednog životnog perioda.

Svaka devojka je pažljivo odabrala svoju toaletu. Brižljivo se pripremala za to veče. Svaka devojka je želela da te večeri bude u svom najboljem izdanju. Neke devojke su uspele u tome, kod nekih je pokušaj i dalje bio u najavi, a neke su promašile temu. Bilo je tu paunica, seljačkih mlada, business look-ova, droljastih kreacija, jednostavnosti... ma, svega. Parada elegancije i kiča. Defile kulture i prostote. Pozorište lakih komada i avangarde.

Momci su se takođe potrudili. Mada, nekako kod njih je taj dijapazon uvek sveden na klasiku. Odelo, košulja, kravata (ili ne), uz par cipela koje se prema svojoj teksturi uklapaju uz teksturu odela.

Nisu sve devojke dame i nisu svi momci džentlmeni. Ali to i nije za svakog. To postaješ ili ne postaješ tokom života. Mada, teže je postati, opstati i zadržati takvo ponašanje, no izgubiti ga. Naročito danas, u vremenima koja ne mare ni za šta i ljudima koji sve manje mare i za sebe, a kamoli za one oko sebe. Kažu da su to izumrle kategorije ljudi. Surovo, da, ali svi mi smo kategorisani u nečijim očima. Svi mi nosimo etikete oko vrata, kada nas drugi ljudi opisuju. Tako je lakše, jer teže je opisati nekoga koga ti u stvari i ne poznaješ, no nošen samo varljivom predstavom, daješ sebi za pravo da komentarišeš.

Ona je oduvek nosila etikete. Neke su bile čvrsto prišivene, neke su bile izendlane, neke su se rasparale tokom upotrebe nje kao predmeta.

Zato i mislim da je te večeri bila "odabrana". Svaki pristojan pas ili mačor u fazi teranja markira svoju teritoriju. Ni nekim navodno višim nivoima sisara, bar u lancu ishrane, to nije strano. Mužjaci muškoga roda takođe obeležavaju svoju teritoriju. Tada nije znala po čemu se kreće. Samo joj se činilo da je to kretanje po tankome ledu. Žicu kroz koju prolazi struja nije uočila. Mada je osetila da joj jedan mali glas govori da je na ivici. Nije htela da ga posluša. Uvek postoji to pitanje, razuma i srca. Često, razuma tu nema, a srce je u stvari pod dejstvom hemijskih procesa koji se odvijaju u organizmu. Ali, baš lepo to zvuči kao izgovor, ona kao pita nešto svoje srce, a ono joj snishodljivo odgovara da je on taj.

Taj pojačan nivo adrenalina, nekako joj je stvorio lažna krila. I raznorazni hormoni sreće krenuli su da joj šibaju nervne završetke u mozgu, dajući im dodatni, preko potrebni elektricitet. Odjednom, uključila se i to na maksimum. Dodala je koju čašu plemenitog alkohola i onda je to sve nekako krenulo da se odvija svojim tokom.

Širokim uglom gledanja, krajem oka, spazila je jednog dečkića. Znala ga je od ranije. Poznat joj je način na koji je posmatrao. On je gleda kao seksualni objekat. Ona se teši da to nije samo to. Teši se, jer kada pomisli da je to samo to, onda joj se jednostavno neće. Ali samoobmana je mnogo moćna alatka. Njoj je tada baš to bilo potrebno. Neophodna zabluda, da preživi te tužne trenutke sreće radi malih zadovoljstava. Kada je bila mlađa, to je pravdala zaljubljenošću. Tako je vaspitana. Ne može da ima seks sa nekim u koga bar nije zaljubljena. Takva su tada bila pravila društvene igre. Sada važe neka druga pravila socijalnih uslovljavanja.

On prilazi lagano, šapuće joj na uvo, zove je da plešu. Njoj se pleše, a i sviđa joj se ideja o muškarcima koji vole da plešu. Zapravo uvek je nekako gledala njihovo potencijalno seksualno umeće kroz njihovu slobodu i umešnost pokreta tokom plesanja. Zato i nije volela da pleše sa svakim koji joj se nudi. Ovaj je obećavao. Bio je bezobrazan, i to joj se dopalo. Bio je drzak, i to joj se dopalo. Uzeo je onako kako se njoj sviđa, dodir ni preslab, ni  prejak, čvrst i odmeren. Ruke iskusnog muškarca, a telo mladića. Okretala se u njegovim rukama kao čigra. On bi je svaki put prihvatio u snažan zagrljaj. Sve više su bili pripijeni. Pod svojom tankom haljinom osetila je pulsiranje svakog dela njegovog tela, ubrzane otkucaje srca, njegov dah se prosipao po njenom vratu. Svojim vlažnim jezikom je prešao preko zadnjeg dela njenog vrata. To ju je uzbuđivalo i ona se nevešto opirala. Što je on više osećao da se ona izmiče, to je više privlačio ka sebi. Htela je da pobegne, ali to nije učinila. Plašila se sebe. I htela je da prevaziđe taj strah od sebe.

Osetila je da on i nema puno iskustva, ali da u njemu leži potencijal koji može da iskoristi. Da li da ga iskoristi? Da li iko ikoga može da iskoristi? Već je zamišljala sebe i njega u seksualnim igrama. Ali nije htela to da pokaže. Zahvalila mu se na divnoj večeri i izašla je na terasu da udahne malo svežeg vazduha. On joj je već dahtao za vratom na terasi, klizio lagano prstima niz kičmu do donjeg dela leđa. I dalje mu se opirala. Nije ga htela u tom trenutku. Htela ga je onako kako je ona zamislila. Rekao joj da će da joj se javi, da se nađu u gradu, na nekoj kafi, u nekoj šetnji, na nekoj, nebitno čemu. Da se nađu.

I našli su se. Pojeli su svoje prvo zajedničko jelo. Ona ga je učila kako da jede kineskim štapićima. To mu je tako teško padalo, jer je bio halapljiv. Ti halapljivi su obično požudni i u drugim sferama, mislila je. Hranila ga je, ubacivala mu je u usta parčence po parčence ukusnog obroka, zrno po zrno, strpljivo i posvećeno. On je bukvalno balio nad njom. Nju je to baš zabavljalo. Dugo su se šetali po gradu, zagrljeni. Baš joj je bilo lepo. Ali znala je da može da ga zavoli, a da od njega ne može da dobije uzvraćenu ljubav. A tako ju je privlačio. Tako ga je želela. Nikada nije umela da sakrije svoju želju. Njoj se sve vidi u očima. I on je video koliko ga želi i nije odustajao.

Nekoliko dana kasnije, zvao ju je da se prošetaju pored reke i ona se ponovo opirala, ali je ipak prihvatila. Seli su u jedan restoran, i to za šank sa pravim barskim stolicama, naručili piće i onda je on krenuo u  ofanzivu. Krenuo je da privlači njenu stolicu ka sebi. I to je uradio iz jednog poteza, tako da je osetila snagu njegovog pokreta kao da ulazi u nju. Zamišljala je da bi to baš bilo tako.

Nastavili su da šetaju, on je mnogo pričao, valjda zbog nesigurnosti, ona se smeškala, treptala previše često da sakrije svoje raširene zenice. Seli su na klupu, poljubili se prvi put. Poljubili se i drugi... i ljubili se toliko dugo da je kraj njih prošla čitava večnost. Tako su se žargonski rečeno smuvali. Mada to ne znači ništa. Ona nikada nije znala šta to znači. Ona je u stvari zamišljala tj. htela da veruje u svoje bajkovite predstave, "and they lived happily ever after..." Ali, ona odavno nije devojčica, a i život nije bajka. Ali verovanje u iluziju je dominantno.

Znala je da od neke "veze" sa njim nema ništa. Ali htela je da veruje da ta mogućnost postoji. U skladu sa tim, razvijala je svoje fantazije koje nisu imale uporište ni u čemu, do u njenoj bujnoj mašti. Činilo joj se da vidi ono što želi da vidi, da je i on nju zavoleo. Nju. Da nije samo neka tamo, koju hoće da opali. Slao joj je kontradiktorne impulse, tako da se i ona često pitala, da ipak ne preteruje u svom kriticizmu. Mali glas je urlao, ali ona ga je gušila, ona mu nije davala da dođe do izražaja. Htela je iluziju. Iluziju je i dobila. Savršenu.

Oduvek je sumnjala da on nije on, odnosno da je nekako neke stvari pokupio i naučio i da sad to proba na njoj. Ali nije htela da posluša sebe. Htela je da joj on bude i ljubavnik, i dečko, i prijatelj. Htela je nemoguće.  Htela je da bude voljena. U stvari samo to je oduvek i htela.

Seks sa njim je bio intenzivan i opuštajući. Ako se negde trudio oko nje, to je bilo tada. Inače je bio sebičan i proračunat, što ju je užasno odbijalo. Istovremeno, nije htela da mu odoli, do iznemoglosti su se jebali. Odgovarao je njenom temperamentu. Imala je respekt prema njegovoj kiti, ali tokom vremena skoro ni prema čemu drugome. Počela je da pati što joj on ne uzvraća ljubav, što ga u suštini boli kurac za nju. Ona je uvek morala da bude prva i jedina, na pijedestalu. On je nije stavio na mesto koje joj pripada i to joj je smetalo. Njemu je smetalo što je ona, kako je rekao, svojeglava. Nije prvi put da joj bude pripisano to. Ona nije svojeglava, to je pogrdno, ona samo misli svojom glavom. Izgleda da to nije dopuštena kategorija.

Mislio je da će lako sa njom. Ali se prevario. Poverio joj je neke svoje tajne, nije ih zloupotrebila. Do sada. Počela je da mu smeta njena zahtevnost. Jer i to joj je bilo pripisano. Ona je bila svojeglava i zahtevna. Bila je svojeglava, jer nije visila na čiviluku kada se njemu htelo, i bila je zahtevna, jer nije smatrala da će sve da ide po sistemu: kako ćemo, lako ćemo. Počeli su da se raspravljaju, on se pozivao na svoju mladost. Zna ona, i ona je nekada imala toliko godina. Ali, to nije opravdanje. U zajedničkom odnosu, oni su bili ravnopravni. Ne može da glumi mlađeg kada mu odgovara da eskivira nešto, a ovamo kada mu se ćefne, da glumi alfa mužjaka. Nema tu dvostrukih pravila. Svejedno, osećala se duboko povređeno, jer joj se on nije posvećivao. On zapravo i nije zna šta je to. Nije znao, jer ga nije zanimalo da se posveti bilo kome, do sebi. Ona to nije mogla da prihvati. Nikada zadnja rupa na svirali i nikada ugovorena jebačina. To je toliko mimo njenih kriterijuma.

Konačno, krenuli su u borbu, prsa u prsa. Njemu se smučila, i on se njoj smučio. I raskinuli su, tj. on ju je ostavio. Nakon toga, poslao joj nekoliko prozaičnih poruka i ona mu nije odgovorila. Naročito ju je povredila jedna njegova poruka, u kojoj se bukvalno israo po njoj. I onda je prošlo neko vreme.

I onda su se ponovo sreli. Govorio joj je kako on nešto oseća prema njoj. Kakvo proseravanje, mislila je. Šta je to nešto? Šta on uopšte bulazni, to nije ni pokazao. Seks sa njom mu nije bio samo puka fizikalija, on se ložio na nju intelektualno. Ma nemoj. Otkud sad pa to? Rekao je da se seća gomile stvari u vezi njih, kao da su bile juče. Rekao je da se seća njihovih kilometarskih telefonskih razgovora u kojima mu je rekla da misli da su srodne duše. Iako verovatno nisu, on je tad poželeo da jesu ili bar na trenutak verovao u to. Rekao je da je razlog što je nestao, taj što je bio duboko uveren da je ograničava u upoznavanju nekog ko može da ispuni njene potrebe i bilo mu je jako krivo što on nije osoba koja može sve to.

Krevet je još jednom mirisao na njega, na sirovu fizičku privlačnost, a onda je... došlo jutro posle... njena emotivna kola su konačno pukla, oslobodila se bremena svoje zablude... poslušala ono što je sve vreme tinjalo u njoj... on nije za tebe... idi... ne osvrći se... nemaš šta da tražiš na smetlištu neproživljene ljubavi...

Ona je slobodna! Neka s njenog vrata vijori šal od svile!*

*(o. a. parafraziranje stihova Darka Rundeka iz pesme Šal od svile u ženskom rodu)

Heroj možeš biti, ali...

On nikada nije donosio ništa sa sobom, osim sebe, što nije bilo naročito podsticajno. Čak ni pišljivih 100 ili 200 gr kafe, čokoladu Najlepše želje ili neki slučajno ubrani ili kupljeni cvet. Nije da nije imao. Nije imao stila i nije imao osećaja za trenutak. Nije shvatao da sitna pažnja daleko više znači i govori od velikih reči.

Uvek se izvlačio sa floskulom: "Ne znam šta ti voliš!" Kako neko može da ne zna šta ti voliš, a navodno ti je blizak? Meni to zvuči nemoguće, ali i neprihvatljivo.

Umeo je da pita: "Šta ti treba?" Nisam razumela značenje tog pitanja. Sem toga, mnogo toga je meni potrebno. Međutim, to se ne kupuje. To se jednostavno daje. Bez postavljanja pitanja. Ne mogu da odgovaram na takva pitanja. Vređa me to.

Opet, umešan je bio u tome da kao kakva elementarna nepogoda uleti u frižider, i da ga opustuši. Kao da taj frižider odlazi u samoposlugu, otvori svoja vrata, pokupi šta mu treba, zatvori vrati i vrati se kući. A tamo, svi srećni što im je došao Frižider u posetu. I još ga darovali poklonima. Neki neznani ljudi, ljubazni doduše, ali neznani. Moj frižider može biti moje srce. Moj frižider može biti tvoje srce.

Hvalio je moje kuvanje. Mislim da je to zato što nije umeo da smisli ništa inteligentnije. Ah, kao da će time dobiti nešto više. Ja znam da znam. Bar to znam. Kuvam već pola svog života. I to radim, jer to volim. Ne kupim lovorike. Ne kupujem komplimente.

Onda me pita za recepte. I to me svaki put pita isto. Ja mu kažem da uhvati beleške, jer ne mogu iznova da ponavljam iste priče. To me davi. A njega, u stvari, i ne zanima da kuva. Njega zanima da mu se kuva. Da ga se služi. On je konzument. I to ne samo hrane koja nam neguje i održava krhka tela. On je konzument svega.

Vidim ga kako sedi i čeka. Sve da mu dođe. A on ne mrda. Kao da će se probuditi jednog jutra i kao da će se desiti neko čudo. Ali neće. On čeka, kao što je čekao čitavog života.

Čeka da mu mrak sadašnjosti obasja iluzija o budućnosti, nošena dahom prošlosti. Ali to nikako ne ide tim redosledom. On nikada nije davao ništa. On je samo uzimao. Nevešto. Nepotpuno. Nejasno.

Lutajući tip bez koncepta, zarobljenik sopstvenog uma, talac neproživljenog, saučesnik svake predrasude, politički korektan, selektivnog i maglovitog pamćenja, emotivno nedefinisan, ženomrzac i Edipovac.

Imao je samo jednu neprežaljenu ljubav. G-đu mamu!

Celoga života je bio rastrzan u sado-mazohizmima sopstvenih predubeđenja, što je kasnije izraslo u različite devijacije.

Začet nenadano, tačnije možda i neželjeno, od mlade majke i dosta starijeg oca. Odrastao bez oca u svakom smislu, sa emotivno indisponiranom majkom i babom koja se kao velika majka natkrilila nad oboma.

Kao mlad nije shvatao da je svojoj majci brat. Kao već oženjen nije shvatao da treba i svojoj majci da bude muž. Konačno, kada se razveo, do kraja majčinog života bio je njen otac.

Kada je ona napustila ovaj svet, mogao je da udahne punim plućima, iako već i sam u više nego zrelim godinama. Ali ne. Potpuno izgubljen i lišen svakog smisla, on i dalje tumara po nakaznoj prošlosti, što mu ne da mira. Reciklira događaje, traži uzroke posledičnih stanja. Prošlost nema ime, prošlost je teško breme, i zato je teško nositi i taj dodatni jaram na svojim plećima, što popuštaju pod teretom godina. Čovek nedokazanih hipoteza, vazda naknadno pametan i prepun mudrosti opštih mesta, što za življenje svakodnevno nikakvu upotrebnu vrednost nemaju.

Kako naći smisao? Sada. Zašto postavljati pitanja o smislu života? Svaki odgovor će te navesti na to da život i nema baš puno smisla. Zašto se ne upitati, šta ti možeš da uradiš da svom životu daš smisao? Da, svom životu!

Za ispravljanje grešaka je kasno. I ne možeš da ih ispraviš. Ne možeš sada da budeš ono što nisi bio. Možeš sada da budeš ono što jesi. Ne možeš sutra da budeš ono što si sada. Menjaj se! To je jedino što možeš da promeniš. Bar to. Svet je uvek isti, samo je tvoja percepcija različita. Da, tvoja.

Zašto misliš da je pitanje promene samo pitanje mladosti? Ti znaš da nije. Ti znaš da je to jednostavno pitanje otvorenosti uma za novo. Ali i otvorenosti srca. Sa zaključanim srcem, put je predvidiv. Ne vodi te nigde. Ništa nećeš izgubiti, ali ništa nećeš ni dobiti. Da, ti treba da rizikuješ. Kao ostrašćeni kockar, kada ide na svoje tzv. svetilište. Razlika između tebe i njega je što ti a priori tražiš sigurnost i pozitivan ishod. Kockar izvesno zna da može da izgubi sve, ali opet misli i da može da dobije sve. Prema tome, šta ti imaš da izgubiš? Pokušaj! Pokušaj bar jednom u životu da se kockaš sa sobom. Pogledaj ko si ti.

I daj već jednom odrubi glavu dvoglavoj aždaji. Odrubi onu pravu. Odrubi i sebi glavu, ako nisi sposoban da je trpiš. Prežali sebe, prežali ono što si mogao, a nisi uradio. Prežali hipoteze, da je meni ova pamet sada, ja bih onda... Smešno. Pa svi bi onda bili veliki mudraci. Uradi ono što hoćeš, jer to i možeš! Lati se tog jednostavnog posla koji je u domenu tvojih mogućnosti i prihvati ga se. Jer gledajući stalno u ono što ne možeš, nikada nećeš završiti ni ono što možeš.

I nemoj da misliš da je bilo čije strpljenje bezuslovno i bezgranično. Eto, ja sam ti sada rekla ono što mislim, i znam da ćeš teško da se nosiš sa tim. U stvari, ja bih volela da ti imaš tu hrabrost da poneseš svoju Ideju. Bez obzira kakva će ona ispasti na kraju. Jer kraja nema. Svaki kraj, to je novi početak. I ti, i ja, i svi mi smo uvek na nekom novom početku. Tako je najbolje. Ne treba razmišljati o kraju. Ne treba dopustiti sebi taj precenjeni luksuz, da jednoga dana, na samrtnome odru kontempliraš o propuštenim mogućnostima.

Ovoj Zemlji odavno nedostaju heroji. Budi heroj, budi svoj, budi pametan, budi saosećajan, budi istinski milosrdan, zaštiti slabije, budi hrabar, pobedi sebe - budi Superman.

Ogledalo

Pored ogledala u predsoblju prolazim više puta na dan. Međutim, retko sebe posmatram u njemu. Rešim jutros da se pogledam. Predamnom se ukaza neko čudno priviđenje. Da li sam to ja? Da li je moguće da sam to ja? Da li ja tako izgledam? Uštinuo me je prikaz lišen svake estetike.

Počeo sam da razmišljam da se prijavim za Ginisa. Valjda postoji neko takmičenje u disproporciji onoga što vidim i što mislim da vidim.

Mislio sam da sam dečko, a ispred mene se iskezio odvratni starac. Podigao sam palcem gornju usnu, i to je bila vilica starog muškarca. Zubna kost mi se odvaja od zubnog mesa. Grozno. Da li da uzmem krpu i obrišem prašinu? Ne. Ko zna koji sve detalji će mi se razjasniti. Ja to ne želim da znam.

Preko puta ogledala nalaze se vrata od sobe. Na ragastov tih vrata sam uglavio šipku. Tu svakoga jutra radim zgibove. Do sada sam primećivao svoje još solidne bicepse, jer znam koliko mi je važno da ostanem u dobroj formi - da budem snažan. Nikada nisam gledao u lice. Meni je to moje lice ostalo u sećanju, kao zamrznuti kadar na fotografiji sa proslave velike mature. U, tu sam baš bio šmeker. I još sam se smejao na onim okruglim godišnjicama mature, gde sam video kako su moji školski drugovi i drugarice uvenuli, posedeli, razobličili se. Tešio sam se da mi je to bazna mera za poređenje.

Sada treba da izađem iz kuće. Gde ću ja ovakav?

Kada sam poslednji put bio na šišanju, frizerka mi je rekla: "Gospodine, lepše bi vam stajalo da ujednačimo frizuru." Baš ona zna. "Znate, da prebacujete pramenove kose otpozadi napred, nekako vam ne stoji." Pa šta ako prebacujem. To je moja kosa i mogu da radim sa njom šta hoću. I onda je uzela ono odvratno drugo proročko ogledalo, da mi u kombinaciji sa prvim pokaže šta mi je malopre rekla. Zaslepeo me je bljesak. Ja na glavi nosim bilijarsku kuglu. Moja glava je... Ne, nemoguće. Ja sam oduvek imao bujnu kosu. I gde je sad ta kosa? Da presađujem, da se mažem imalinom po glavi? Šta da radim? Ko da mi nije bilo dosta komentara: "Lepo ti stoji to što si već posedeo..." Sada još i ovo.

Počeo je i stomak da mi raste. Super. Izgledaću kao trudan miš. Kao protočni bojler. Rastu mi i sise. I dalje imam dlakava leđa. Eto, malje ti ostanu jedino tamo gde nikada nisi voleo da ih imaš i vidiš. Ne mogu da idem na ta ženska sranja, depilacije, epilacije, pa da izgledam kao očerupana kokoška.

Bar mi noge ne izgledaju loše. Par ožiljaka na kolenima, jedan veliki ožiljak na cevanici. Uspomena na ušivanje, na licu mesta, na živo, na malom fudbalu sa kolegama. Na taj ožiljak sam ponosan. Gol nisam primio.

A o onom Gospodinu neću ni da pričam. On je, u međuvremenu, postao veliki kicoš. Neodlučan, izbirljiv, svaka dlaka mu smeta. Krenem ja, krene on, približi se "poziciji" i stane. Udaljim se ja, udalji se on, i na to moja žena vrisne: "Dokle ćeš više da me maltretiraš sa Njim! Nisam ti ja poligon za vežbanje!" I njoj smeta. Neka se ona malo pogleda u ogledalo. Nije ni On više razdragani mladić koji se raduje Svakoj.

Nisam ja Svinja, ko što kaže moja žena. Ja sam bre Petar Pan. Ja sam... ja sam... ja sam?

Od danas sam Dorian Gray!

Bla-bla-truć...

Eto, npr. ja nikada nisam mogla "lepo" da sednem za sto i da pišem. Taj sto me je uvek podsećao na nedovršeni zadatak koji ne znam kako da počnem.

U stvari, ništa ne radim za stolom. Ne volim ni da jedem za stolom. Redovno ubacim koji zalogaj u usta dok stojim, onako s nogu, za početak. Stariji ljudi obično prokomentarišu to kao: "Jedeš kurvi za dušu!" Uvek sam odgovarala: "Što da ne jedem kurvi za dušu?! Šta imate protiv?" A volim i da jedem prstima. Baš sam često zamišljala sebe kako pasem hranu sa svežeg i sjajnog lista banane. Nisam po PS-u. Nekoliko puta sam upecala sebe kako jedem iz šerpice i sve cokćem dok žvaćem. Ej, nije mi se prao dodatni tanjir?! Živeo razlog! I sada... "Svako jelo svoga gazdu klelo..." Ovo nije priča o jelu.

Ubrzo sam uvidela da ću tako lagano da batalim svaki lep ugođaj i da ću da počnem recimo da pijem iz flaše tj. tetrapaka, ili da se nalivam vodom sa česme, uz pomoć ruke. Baš kao u osnovnoj školi. Samo bez upotrebe asepsola, pre korišćenja ruku kao pomoćnog sredstva.

U to vreme, preteča plastičnih čaša, a i flaša koje srećete već ispred ulaznih vrata vašeg doma, te potom sve dok se šetate pored "nezagađenih" reka itd., behu (ra)sklopive plastične čaše. Ja to nikada nisam umela da koristim. Taman ja nju otklopim, nekako poređam i učvrstim one plastične prstenove, pustim vodu, sipam, i čaša krene da se sklapa. I ja sam uvek bila polivena i izgledala kao upišana. Logično, to se obično dešavalo u zimskom periodu.

Mene, dakle, u'vate ti "napadi" da pišem i ja se latim onoga što mi je pri ruci, i pišem. Nekako sam se privikla (kao od bede) da pišem na kompu, ali to nije to. Šta je to to? To je to, sa penkalom u ruci i običnim papirom (sa izborom boje prema ukusu i trenutnom raspoloženju...). Često se patrona penkala isprazni usred toka misli, ili ta misao biva prekinuta zvonjavom telefona. I onda krene poziv za pozivom, što se inače retko dešava, osim kada je posredi neki Povod. I šta onda? Istrućam se, istrućaju se, i jednostavno mi ponestane energije za pisanje. Misli su se već odavno razletele i otputovale na neka druga mesta, a ja i dalje blenem u prazan list papira.

I čemu onda pitanja koja sam htela da postavim, kada više ne znam ni koja su?!

Pismo Deda Mrazu :-)

29.11.2012. Update: Retka Zverka tj. ja sam dala pisano odobrenje da se ovaj tekst iskoristi u pripremi jedne lutkarske predstave za decu. Usput sam jurila sve one koji su tekst objavili, bez povratnog linka, pa se nadam da vi koji čitate shvatate da je ovo moje autorsko delo i da ne možete da ga preuzimate kao svoje, odnosno dužni ste da me navedete kao autora.

Dragi Deda Mraze,

Ja i dalje hoću da verujem da ti postojiš. Samo da znaš, pozvala sam dimničare da očiste odžak, tako da ako se odlučiš da se spustiš kroz njega, znaj da nećeš ispasti iz njega crn kao ugarak.

Za irvase sam pripremila hranu, a ako treba da prespavaju ni to nije problem, ima mesta ispred garaže, a ako je hladno namestićemo im toplo ćebence, pa ćemo da ih smestimo unutra. Za sanke isto imaš obezbeđeno mesto, a parking ne naplaćujem. ;-)

Nemoj da mi zameriš što ove godine ne kitim jelku. Lepi su to običaji, ali su meni dosadili. Razlog je taj što ne mogu da se maltretiram da bez auta vučem veeeeeliku jelku sa busenom sa udaljene pijace. Veštačke jelke ne volim, to znaš od ranije.

Kad dođeš kod mene dočekaće te puno raznobojnog cveća, jer sam rešila da baš to šareno cveće bude simbol raznovrsnosti u godini koja dolazi.

Nadam se da nemaš neke posebne navike, pošto ne volim da ispunjavam hirove. Kod mene ćeš se osećati kao u svojoj kući, pa se tako i ponašaj. Znam ja da ti žuriš i da ne možeš kod svakog deteta baš puno da se zadržiš, ali valjda ćeš ostati toliko da popričamo o tvojim putovanjima i o tome kakvu decu si upoznao do sada i šta sve ona žele. Spremiću ti pravu pravcijatu toplu čokoladu, a ne onu što popijem kad god odem negde sa drugarima. To ti je neki lepljivi topli puding. Bljak. Spremila sam i sitne kolače, znam da to voliš. A spakovaću ti ih u jednu kutiju od engleskog keksa da poneseš, da se zasladiš kada ogladniš usput.

Znaš, ja imam puno želja, ali nekako hoću da mi se ostvare one koje najviše zavise od mene. Ti možeš da mi pomogneš u tome. Ipak si ti malo i dobra vila, pa možeš tu i tamo da zamahneš čarobnim štapićem i da me se setiš.

U ovoj godini sam bila prilično dobra. Ja sam uvek dobra, samo poludim kada me drugi iznerviraju. Zato i gledam da se ne sekiram zbog drugih. Te tete i čike koji vole da sekiraju druge nisu dobre tete i čike, pa sam ja rešila da ih ingorišem. Ne mogu da ti se pohvalim da sam baš puno toga pametnog uradila u ovoj godini, osim možda nekoliko stvari. Ono što si mi govorio ranije, to sam potpuno usvojila. Sada poštujem sebe u potpunosti i nikada nikome ne dam na sebe. Neki ljudi su me odbacili zbog toga, neki su me zaboravili, ali to je tako i ja to prihvatam. Bila sam i nevaljala. Ne bih ja bila ja da nisam, hehehehe. Ali, to su oni sitni nevaljaluci koji ne čine nažao drugim ljudima.

U 2010. godini ima mnogo toga što ja hoću, ali nije baš sve u mojoj moći. Prvo što ću da uradim je da ću da izvadim onaj novi pasoš da bih mogla da putujem. Svi gradovi u koje ću da putujem će počinjati na slovo B. Ono što je sasvim izvesno je da će jedan od gradova biti Berlin. Ima već 20 godina kako hoću da odem tamo i to ću konačno i ostvariti ove godine. Zbog toga, Deda Mraze, sešću i obnoviću nemački jezik. Volim kada odem negde da razumem o čemu pričaju ljudi. Čitaću još više nego što sada čitam, pisaću nešto ređe nego što čitam, ali češće nego sada, a najmanje ću govoriti. Znaš, ja sam odavno shvatila da nema puno kvalitetnih sagovornika i zato neću da trošim svoje vreme na glupe priče i to da bih ispala ljubazna. Ljudi ionako ne poštuju granice koje im postaviš, tako da s vremena na vreme, to ću im staviti do znanja. Ja sam i dobar slušalac i dobar sagovornik, ali nije svako vredan niti slušanja, niti moje priče. E, proučiću i istoriju XIX veka, jer to već dugo odlažem, a to znanje mi nedostaje.

Ono u čemu ti možeš da mi pomogneš je da baciš zlatnog praha kada magija počinje da nestaje i kada ljudi počinju da gube fine, tanane niti koje ih povezuju i kada počinju da se zatvaraju i da beže u sebe. Ima mnogo meni dragih ljudi do kojih teško mogu da doprem. Oni su se nekako sakrili u sebe i ja više ne znam šta da radim da ih probudim. I pomozi mi u mojoj želji da mi se više nikada ne obrate oni koje ne želim da vidim u svom životu. Istina je, ima i takvih. Kod mene je sve prema zasluzi. Znaš da ne volim isprazne reči i obećanja koja nisu potkrepljena delima.

Meni nedostaju ljudi slični meni. Zato, molim te pomozi mi, da se prepoznamo u ovoj masi drugih. Ti znaš, ja još verujem u onu idealnu kosmičku ljubav, i dan kada ću prestati da verujem će biti moj poslednji dan na Zemlji. Zato što verujem, zato znam da ću je naći. Znam i da to možda neće biti 2010. godine, ali osećam da će to biti godina koja će mi doneti početke, jer sam svesna da su svi „repovi“ prošlosti iza mene. Ja sam tako odlučila. :-)

Pogledaj me i seti me se kada tražim posao, jer znaš koliko je teška situacija sa nama koji nešto vredimo, a nećemo da prihvatimo kontra Pigmalione opšteg mulja, kao lučonoše. Ne tražim karijeru, jer karijera zavisi od drugih, tražim običan, a relativno pristojan posao koji će mi zadavati što manje glavobolja i koji neću nositi kući. Po mogućstvu da ima kraj radnog vremena, jer ja ne živim da bih radila. Uostalom, posao u klasičnom smislu ne bih ni tražila da sam rođena bogata.

Ono što želim sebi želim i drugima, a to je da me zdravlje dobro služi, da se svako jutro budim nasmejanog lica i radujem novom danu, da uživam u svakom trenutku koji će mi biti divna uspomena na prošle dane i da te trenutke podelim sa onima koje volim i onima koje ću tek da zavolim.

I daj, ispuni mi već jednom želju da na svoj rođendan inkasiram dovoljno novca da kupim jedan dobar digitalac. Kako bre da putujem u daleke svetove bez digitalnog oka? Znaš koliko volim fotografiju i koliko sam teoretski potkovana, a opet, slaba mi je realizacija do sada.

Ma, mogu ja da ti napišem roman, ali zamisli kada bi ti svako od nas rekao baš sve. Pa ne možeš ti baš sve želje da nam ispuniš.

Zato mi ispuni sve moje plemenite želje i biću ti zahvalna. :-)

Ljubi te tvoja,

Retka Zverka