Ovo je ionako mesto kome ću se uvek vraćati i gde postavljam mnogobrojna pitanja sebi i ostatku sveta. Tu su pitanja, a tu tražim i odgovore na svoja pitanja.
Osećam da je sada trenutak kada krećem u veliko raspremanje mnogih zatvorenih, poluotvorenih i otvorenih fioka u mojoj glavi. To je u biti malo nezgodan proces, ali ne mogu više da ga odlažem.
Dakle, još malo, tj. za nekih nedelju dana će biti punih mesec dana od kako su moleri protutnjali kroz moju gajbu i sredili je. Ali, ja nisam ostala istrajna i završila proces raspremanja i čišćenja do kraja. I pored opsežnih spiskova koje sam napravila za svaku prostoriju, stala sam. Prvo je razlog bila moja alergijska reakcija - ekcem po rukama, a kasnije sam se samo uljuljkala i prestala. U međuvremenu, a pre 2 nedelje rodila se nova nada za posao. Potpuno neodgovarajući, ali opet ne i neprihvatljiv. Radilo se o radnom mestu sekretarice u školi engleskog jezika. Posao je dobila neka druga osoba, a ja sam dobila blagoglagoljivu utehu da meni sleduje mnogo bolje radno mesto i da sam prekvalifikovana za taj posao. Lepo zvuči, čak iako se ne misli tako. Ali, svaka čast poslodavcu koji je umeo sa stilom da me otkači i da se pozdravimo u nadi da ćemo se ponovo sresti. Konačno, to i nije nemoguće, zar ne?
Upravo sa tim dešavanjima se poklopio negde i moj odlazak na Adu sa S., gde mi je ona pomenula da ju je B. kontaktirao preko MSN-a i raspitivao se za mene. Prema B. sam do skoro imala potpuno nerašćišćene emocije. Jebiga, šutnuo me je, a čini mi se da i posle godinu dana ja to nisam uspela da svarim. Mislim, ma ne mislim, znam da je moja iluzija bila velika i da sam se mnogo dobro istripovala da ga volim. Zapravo, to je bila moja potreba, i to nije imalo ama baš nikakve veze sa njim. To je imalo veze sa mnom i sa mojom emotivnom neispunjenošću. On mene nikada nije voleo. On zapravo nikoga i ne voli. On voli sebe. I to je okay. Ali, ja nisam volela sebe, ili makar ne u dovoljnoj meri.
Sve u svemu, uprkos svojoj totalnoj konfuziji, ja sam ipak završila u krevetu sa njim pre nepune 2 nedelje. Nisam bila sigurna da to želim, a nisam bila sigurna ni da ne želim. Međutim, moja vagina je bila sigurna. Po prvi put u životu desilo se da ja ne mogu do kraja da se uzbudim i da ovlažim. Jednostavno, moja vagina je pružala otpor celoj toj nedefinisanoj situaciji. Konačno, prošla sam kroz nekoliko emotivno konfliktnih situacija, gde sam i plakala i preispitivala se i glasno razmišljala. Dakle, sve ono što se pred jednim muškarcem ne radi. Okay, pravim greške. Ponašala sam se kao krpa. A, krpe i dobiju takav tretman da sa njima na kraju obrišeš patos.
Dalje, sve se razrešilo u roku od nedelju dana. Prošle nedelje smo B. i ja putovali vozom u Novi Sad. On je predložio, a ja sam prihvatila. To je inače nešto što ima korene u prošlosti. Nekada smo B. i ja pričali o tom putovanju. Sada je postojala realna šansa da do njega i dođe. Ja sam se mnogo radovala tome. I putovanju i njemu. I uradila sam (bar prema mom mišljenju) neke lepe stvari. Kupila sam i sebi i njemu po jedan sokić i jednu fitness štanglicu, ponela bademe i kikiriki, kupila nam po jednu malu svesku na kvadratiće. Imala sam ideju da svako od nas napiše esej u vezi sa putovanjem i više od toga, i čak sam iz zezanja napravila i neki mali tzv. Pravilnik (o pisanju istog). I bljak osećaj mi je krenuo još kada sam shvatila da njegovom cicijašluku i kalkulaciji nema kraja. Odlučio je da kupi karte za voz samo za jedan smer. Džiberski postupak koji sam progutala. Ušli smo u Intercity za Budimpeštu koji dosta pristojno izgleda i bili smo sami u kupeu. Odjednom, moja nezainteresovanost je počela da se budi. Ja sam počela da ga posmatram bez koprene na očima. Shvatila sam da me ne zanima, shvatila sam da mu ništa ne značim, shvatila sam da ga zanima samo seks sa mnom. U tim trenucima meni je seks bio negde otprilike na pretposlednjem mestu. U meni sve više raste potreba za pažnjom i nežnošću koju od njega ne dobijam. Što on više navaljuje na mene, da me žvalavi, vata i sl., to se u meni rađa sve veći otpor. Ja tebe ne želim. Meni se tvoje ponašanje ne sviđa. Meni se ne sviđa način na koji se ti ponašaš prema meni. Da, dušo, ja sam za tebe premija, i ne želim da se osećam kao utešna nagrada. A, tako sam se najčešće osećala. Konačno, za svoja osećanja ipak sam samo ja odgovorna i činjenica da sam te pustila da ideš tamo gde ti mesta nema. Odjednom, ne interesuje me šta mi priča, jer stvarno priča o glupostima koje me ne zanimaju (gudra i gudranje, RSD trip i sl.), ide mi na živce što gleda samo da ne potroši ni dinara na mene (i nije!!!) - to tumačim kao da me ne vrednuje dovoljno da bi se makar malo potrudio. Taj nemar nije uzrok, nego posledica njegove totalne nezainteresovanosti za suštinu nekog drugog ljudskog bića. On zapravo misli da on sam, kao individua, ima bog-zna-šta da ponudi i da je to neprikosnoveno dovoljno!!! Ne sviđa mi se što sam svoju tašnu, tešku kao crna zemlja, vukla sve vreme po Novom Sadu. Nije se nudio da mi pomogne. Utrapila sam mu tašnu bukvalno na 10 minuta, kada stvarno više nisam mogla da je nosim i to prethodno kukajući kako mi je teška. Zar bi se tako ponašao jedan muškarac prema jednoj ženi da mu je imalo stalo do nje? Jedino je problem što on nije muškarac, on je tranzitorni klinac koji ide ka nečemu. Pri tom misli da je posisao svu pamet ovog sveta, da svakome može da soli, da je dovoljno to što je lažno uljuljkano bezbrižan na grbači svojih roditelja, da ne mora da poštuje ništa i nikoga, da ceo svet treba njemu da se potčini i sl. tome. Postavlja se logično pitanje. Ako je već tako, pa koji ću ja moj uopšte sa njim? Sve to je nekako zrilo u meni dok nije izbilo na površinu i tada sam osetila da sam slobodna ponovo. Ja prema njemu ne osećam više ništa, nebitan mi je. Mogu da ga vidim sad, nekad, nikad. I to je dobro. I ja, kao i svaka prosečna žena ima (ili ih nema) svoje fantazije o nekakvoj romantičnoj ljubavi, o tome kako je on divan prema njoj, što ona zna da ceni i uzvrati. Ali, ja ništa od svega toga nisam dobila. I patila sam zbog toga što to ne dobijam. I mnogo mi je vremena bilo potrebno da shvatim da to na kraju krajeva nema nikakve veze sa mnom. To je njegov modus ponašanja. On je u čisto gamer-skoj fazi kada prikuplja svoja mladalačka iskustva i ja, kao ni bilo koja druga nismo bitne. Bitan je on samom sebi. Bitno je kako će on da nabilda svoj ego. A, gle ironije, pri tom priča o nekim istočnjačkim doktrinama. A, puca ga ego samo tako. Puca ga sarkazam što ljude vrednuje prema onome što imaju (njegov oltar je cash&carry), a ne prema onome što jesu (iako to ne priznaje - čak ni samom sebi). On je tipičan proizvod modernog društva. On je autentični produkt braka na papiru, uspešnih roditelja zalutalih u bračnu zajednicu u kojoj više ništa ne postoji. Imaju love, imaju lepe stanove, imaju na izgled mnogo toga. A, oni znaju šta je to što nemaju i šta je to zbog čega im ovo što imaju ponekad izgleda beznačajno. A, sit gladnom ne veruje. Da, tako je i B. potcenjivao sve moje strahove koji nisu baš toliko nerealni. Ni veći, ni manji od onih koje imaju drugi ljudi, ali prisutni su, i to je dovoljno. B. nikada nije shvatao kako se ja osećam u pojedinim situacijama i ne zameram mu to. Prvo, premlad je i nema to iskustvo, a drugo, nije ga ni interesovalo. Sve u svemu, po prvi put sam osetila ono čemu sam se nadala da ću jednog dana uspeti - da samo želim da se okrenem i odem, bez reči, pozdrava, bilo čega. Sve je rečeno i svaka reč bi bila suvišna, te za tim nema potrebe. Ipak, bilo je potrebe, jer je neophodno suočiti se sa tim. Moju ideju sa sveskama je prozvao mojim hirom. I još mi progovara da maltene treba da mu budem zahvalna što je on to ispunio???? I još mi prebacuje kako ja time nisam ispunila dogovor, saopštivši mu, nakon što sam pročitala njegovo kratko proseravanje, da više nemam inspiracije da mu pišem, jer nema svrhe da mu pišem - da sam prekršila dogovor. Mislim se, fuck you baby! I naravno, prozvao me je sebičnom. Da, a da prvo počistiš sopstveno dvorište?!?!? Okay, sebična sam, neka ti bude tako. Tebi da se pravdam? Ma, nikada, nikome. I razišli smo se (ako to uopšte tako i može da se kaže) putem telefonskog aparate. Jebiga. To mi je ostavio kao jedinu soluciju. Da ga pogledam u oči, nije mi bio problem, ali da čekam kad će g-din da nađe vremena za mene, e to je već bio problem. Zato sam to tako i uradila. Rekla sam mu da me zajebava. U, to ga je pogodilo. Pa, zaboga, on nema vremena, on uči, mogu ja da dođem kod njega. Mislim se, over my dead body. Gotovo je. A, ni slike mi neće dati. Jebiga. Ne treba mi on na slikama, treba mi Novi Sad u detaljima koje sam ja zapazila i ovekovečila. Ali, Novi Sad mi neće pobeći, vratiću mu se ponovo. A, on neka se drka nad tim slikama. Mislim, da je hteo mogao je mailom da mi ih pošalje. Da ga molim i da mu to tražim, ne pada mi na pamet. Eto, zato je neophodno imati svoj fotoaparat, a ne zajmiti tuđ. Malo šale na kraju nije naodmet. I još mi posle 45-minutnog telefonanisanja šalje poruku kako ću da mu nedostajem. Kakva laž! Kakvo jeftino proseravanje! Ja mu pošaljem neki uopšten odgovor. A, on mene pita da li će on meni nedostajati. Na trenutak sam pomislila da mu napišem nešto odvratno ili da mu uopšte i ne odgovorim, a onda sam shvatila, pa, da - napisaću da ćeš i ti meni da nedostaješ, čak iako to uopšte ne mislim. Tih nekoliko reči mene ne košta ništa, a ti ćeš da nastaviš i dalje da gradiš lažnu sliku o sebi. Tvoj izbor. Još on mene pita šta je meni smetalo kod njega. Skoro mu ništa nisam rekla. Zašto? Pa, zato što to košta! I, za takva pitanja ću ubuduće da otvorim tekući račun, pa kad legne uplata dobiće odgovore. Ni kod babe nema džabe. Drugo, ne treba mi povređena muška sujeta. Svi smo ovako srećni i zadovoljni. Doduše, ja ću biti potpuno zadovoljna jednog dana, kada se on meni bude obratio za bilo šta, a ja ga provozam preko Dunava uzduž i popreko i on dobije kurac od mene da izbije oči čarne. Da, osvetiću mu se hladne glave. Zaslužio je. Zanemarivao me je, omalovažavao i držao mi je predavanja (ja sam tako jebeno bezbrižan, dok se ti kidaš na sve strane i šaljem ti poruku da mi se jebe za tebe) - a to ne zaboravljam.
U utorak, u večernjoj šetnji na Adi sa poznanicom, u susret mi idu 2 nepatvorene džiberčine. Miris primitivizma i neukusa se širi. Prezrivog pogleda, ironičnog glasa, jedan otvara svoja pogana usta i sere: "Što volim ove lezbejke!" Tako sam deklarisana kao lezbejka, jer je neki tamo mentol zaključio da ja to jesam, prema mom fizičkom izgledu. I nije mi to zasmetalo. Zasmetala mi je mržnja i siktanje, zasmetalo mi je to što sam osetila ugroženo i nezaštićeno. Inače, medijska propaganda je čudo. Ionako je hajka, ko nekad na veštice, sada na učesnike Gay parade koja treba da se održi u nedelju. Sada više ne mislim da je to kinky i besmisleno. Imaju moju podršku. Što da ne? Treba da protresu ovu zatucanu zemlju i njene zatucane muškarce koji misle da su jebači svetskog renomea i da mogu tako da idu i da dele packe svakome čija im se njuška, seksualno opredeljenje, garderoba i sl. ne sviđa. Dosta je bilo!
A, onda je osvanuo jučerašnji dan. Prvo, otvaranje Lagunine knjižare u Studentskom KC-u. Popusti, pokloni od izdavača, od sponzora, propratni program, mnogo ljudi, dobra atmosfera. Donela sam toliko toga, uključivši i puno pozitivnih emocija. Pile smo i S. i ja moka kafu u Grinetu, raspravljale o homoseksulnosti, pomerenim doživljajima u seksu i sl. Išle u Demiju 28 da žderemo picu i da gledamo Milionera iz blata. Jaoj. Film je prepun bola i patnje, sirovo-surovo realan. Razbio me je skroz. Odličan je i drago mi je što sam donela dobru odluku - da ga pogledam na velikom platnu. Dobro mi ide trošenje love koju nisam zaradila, hehehe.
I osvanuo je današnji dan. Moje raspoloženje je ni tamo, ni ovde. Stondirana sam, kao uglavnom već neki određeni vremenski period. U periodu totalne stagnacije, teških buđenja, teških uspavljivanja, tegoba zbog samoizolacije, osećaja neadekvatnosti, osećaja besmisla, promašenosti, dezorijentisanosti, stalnih unutrašnjih nemira i sličnih sranja. Jedno vreme sam se kljukala Bromazepamima. Međutim, ima nekih 8-9 dana kako sam se skinula na suvo. I jezivo mi je. Moja napetost prevazilazi mene samu i razbija me. Previše pušim. Usput, malo me boli i žučna kesa. Ništa alarmantno. Imam knedlu u grlu, osećam neke blokade kod disanja. I posle pređenih npr. 10 km, ja iako umorna, i dalje sam napeta. Jednostavno, taj jebeni osećaj anksioznosti me ne napušta. Danas sam rešila da preduzmem nešto drugo. Kupila sam italijanske tablete na biljnoj bazi koje treba da me opuste bez osećaja pospanosti i tih nuspojava. Dobra vest je što ne izazivaju zavisnost. Tek sam popila svoju prvu tabletu danas, pred ručak, tako da za nekih 7-10 dana očekujem prve ozbiljnije efekte ovog preparata.
Čitam knjigu Zašto muškarci vole kučke. Da, to je knjiga kojom sam sebe častila juče. Toliko dugo sam pokušavala da je pozajmim iz biblioteke i non-stop je zauzeta. Knjiga je sjajna za ovakve budale kao što sam ja, kojima je vreme da se probude, da vole sebe i da zauzmu ispravne stavove i ponašanje u odnosu prema muškarcima. Prvu polovinu knjige sam bukvalno progutala sinoć. Danas sam nastavila sa čitanjem, a i sada ću kada se izlogujem. Moguće je da ću je celu i pročitati već večeras. A, onda je prosleđujem g-đi mami. Možda nešto i nauči iz nje. Inače, i matorci, a naročito ona mi sede na picinom živcu već određeno vreme. Smučili su mi se, ali ih nekako varim. A, nakon toga (ako ne bude pre) S. I ona će puno toga da nauči.
Usput, sledi neki konsenzus sa samom sobom oko nastavka čišćenja kuće, jer sam je zapustila. U ponedeljak mi stiže kompjuterski sto i daktilo stolica. Konačno, i ja ću imati svoj office deo. Možda ga i iskoristim za neke stvarne poslove. Za sada, moj veliki domet, s obzirom na stepen moje psihičke sjebanosti, a i fizičke (EBV virus) je da sredim kuću. Usput, moram da kupim šporet, koliko već do sredine sledeće nedelje i da ovaj muzejski primerak konačno leti napolje.
Nemam više volje da se javljam na oglase za posao. Muka mi je od toga. Muka mi je što nisam uspela da dobijem ni posao sekretarice. Muka mi je od odbijanja i neprijebavanja. Ali, i to je nešto što je tako. Za sada je tako. Možda ja i dalje sanjam velike snove, ali neka. Dok sanjam, znaću da postojim.
