Bukvalno kao što stoji u naslovu. Iz nekog razloga uvek sam volela da osmotrim šta se baca u kontejnere i oko kontejnera.
Silikonska dolina (aka Ulica Strahinjića Bana)
Kosančićev venac
Kosančićev venac (krupniji plan)
Kako smo osiromašili (osim duhom, i materijalno) sve manje ima nešto što vredi da se pokupi. Međutim, nekoliko stvari koju su meni neopisivo drage su upravo sa tih mesta.
Levis 501 (istrošen, odran, iscepan, baš kako sam ga zamišljala, i moj broj; fotka tako izakanog primerka ne postoji na netu, a ovaj moj i dalje sedi u ormanu) i
Surova realnost prepoznaje sve više ljudi koji se hrane iz kontejnera. Pre 8-9 godina (u "procvatu" srpske demokratije), kada sam pretrebljivala kevin podrum gde su bili štekovi još iz vremena početka raspada Jugoslavije i ratova koji su nas devastirali, našle su se konzerve sterilisanog graška i raznih gotovih jela. Iste sam pakovala u kutije i nosila do kontejnera, da ih stavim pored. Srela sam jednog čoveka koji je bio oduševljen kada je video robu. Strpljivo je čekao da iznesem sve što imam i polako tovario u korpu od bicikla i vozio kući.
Bez potpisa
Uprkos tome što ljudi kopaju sve više po kontejnerima, sve manje ima u njima, i uglavnom ni mačke, ni psi nemaju šta da pojedu iz njih.
Dugo se nismo videle, iako se redovno čujemo telefonom. Prilika se ukazala, pošto sam posle godinu dana došla da posetim roditelje koji sada žive u drugoj državi. Moja kuma koju sam venčala i čijeg sina sam krstila već nekoliko godina ne živi u gradiću u kome smo odrasle zajedno. Udala se po drugi put za muškarca sa kojim je u dugogodišnjoj vezi i odselila u omanje mesto, takoreći selo, udaljeno 10 minuta brzim vozom od našeg mesta. Neverovatno, ali u uzbuđenju koje je vladalo tokom našeg telefonskog razgovora, potpuno sam zaboravila da je pitam za broj mobilnog telefona. Tako sam krenula, sa mobilnim u tašni, ali bez njenog broja. Samo sam znala da joj je kuća veoma blizu železničke stanice.
Nije prošlo ni 5 minuta kako je voz krenuo, kada me je za sedište prikovalo iznenadno kočenje, iza koga se začulo stravično škripanje po šinama i pokušaj mašinovođe da zaustavi voz. To je i uspeo, posle nekoliko stotina metara i svi mi neznani u kupeu smo jedni drugima popadali u naručje ili se složili jedni preko drugih. Narod je počeo da mekeće i negoduje. Šta je sad to? Prvi radoznali znatiželjnici su hitro napustili voz da bi osmotrili šta se dešava. Ja nikada nisam volela da zabadam nos, kada osećam da mi negde nije mesto. Šta imam sad da idem da gledam, da njuškam, neka informacija će već stići. Skoro bez daha u kupe je utrčao jedan mladić i rekao: "Neko je skočio pod voz, to se desilo!" Neko? Neko je sada raskomadan i lopatama u delovima će da ga skupljaju ispod kompozicija voza i sa obližnje livade. Užasno. To je prizor koji nikada nisam mogla da gledam ni u filmovima, a ne uživo.
Dok me more najgore misli, vidim kako ljudi masovno izlaze iz voza da se narugaju jednoj ličnoj tragediji. Odjednom vidim svi do jednog se krste, i već počinju da raspredaju kakav to očaj može čoveka da navede da sebi oduzme život. Čak se pominju razmišljanja: "Na ovakav način?" Kao da je bitan način, sada. Ovakav način je efikasan. Da. Mnogi drugi rizikuju neuspeh ili pak poluspeh u vidu trajnog invaliditeta. A to nije želja nijednog samoubice. Uostalom, znam za razliku između lažnog i pravog samoubice, jer sam se jednom trovala tabletama za spavanje i završila sa ispranim želucem i na psihijatrijskom ispitivanju. Glupost. Ljubavni jadi. Tinejdžerski. Iskarikirani. Htela sam da skrenem pažnju na sebe. Tada sam mislila da hoću da se ubijem, ali nisam to htela. Ali, nikada mi nije palo na pamet da se bacim pod voz. To je tako brutalno prema fizičkom oklopu koji nosimo. I mislim, kako sam sebična, neko je upravo sebi oduzeo život, a ja sam okupirana - razmišljanjima o "granici".
Pearl Jam - Jeremy
Voz je stajao dva sata. Pola sata je bilo potrebno policiji i hitnoj pomoći da dođu. Verovatno nije bitna brzina, kada je neko već mrtav. Onda sve može da ide polako. Pod šinama brzog voza, Neko se brzo bacio i brzo oduzeo sebi život. Sada, vreme sporo prolazi i pomoć koja nikome više ne treba je isto spora. Brzi voz se pretvorio u voz ubicu koji će čim prebrišu ostatke mozga i krvi pokojnika da nastavi svojim brzim putem, i ja u njemu stići ću tamo gde sam pošla. Bilo je potrebno i vreme da pristigne novi mašinovođa. Grozno je kada upravljaš jednom mašinom i vidiš kako se na tvoje oči neko baca pod voz, a ti nemaš vremena da ga zaustaviš. Ni voz, ni samoubicu. To je noćna mora za ceo život. Sada bih rado da izađem iz tog voza, ali ne želim da vidim tu scenu i narod koji dramaturški vešto scenira saosećajnost, kao da mu je samoubica rod rođeni. Kao da je uvek neophodno da se dogodi nesreća, da bi se ljudi setili da su ljudi. Blizina smrti valjda budi svesnost da smo svi mi smrtni i da nikome nesreća nije strana.
Čuje se promukli glas jednog starijeg čoveka koji kaže: "Našli smo zlatnu narukvicu sa posvetom!", i kreće da čita naglas: "Dragom kumiću za njegov 18-ti rođendan od kume Mire!" Stala mi je knedla u grlo, oči su mi se napunile suzama. Da li je moguće da sam krenula da vidim svoju kumu i kumića, a da idem da izjavim saučešće? Ne pada mi na pamet da zovem roditelje, da joj javljaju telefonom ovako užasnu vest. Ona me ionako čeka, ili se bar nekoliko puta do sada prošetala od kuće do stanice, jer voz kasni, i ja u njemu. Tih narednih 5 minuta vožnje je prošlo dok pucneš prstima. Potpuno potonula, razmišljala sam šta da joj kažem i kako? Skoro teturajući, jedva sam se smandrljala niz gvozdene stepenice.
Videla sam je kako se smeje, maše mi i viče moje ime: "Miro, Miro!" Širi svoje tople ruke prema meni i hvata me u naručje. Ja plačem, grcam, ne mogu da dođem do reči. "Smiri se Miro, pa šta ti je? Ko je tebe nasekirao?", i smeši mi se svojim velikim očima. Ja tek onda briznem u jecaj i ne zaustavljam se. Ne mogu da dođem k sebi. Posadila me je na klupu, uzela svoje ruke u moje, majčinski me pomilovala po glavi i rekla: "'Ajde, 'ajde, reci ti tvojoj kumici šta je bilo." Pokušavam da dođem do reči, kada se nadamnom nadvija lice mog kumića. Mislim da sam već u delirijumu. Zatvaram oči, otvaram oči, on stoji i gleda me. Da, to je on. Stvarno. "Marko, srećo kumina..." "Kuma Miro, pa šta ti je?" Ja odjednom skačem kao oparena, grlim ga, ljubim ga. Nisam znala kada sam poklonila Marku narukvicu da mu se nije ni svidela, pa ju je zamenio za privezak, a taj juvelir je nekome jednostavno prodao tu narukvicu. Prokleto je zlato. Prokleto. Taj nesrećnik koji je na svoj osamnaesti rođendan dobio tu narukvicu, došao je na železničku stanicu, raširio ruke ka nebu, i u trenucima dok je voz mahnito jurio prema njemu, urlao na sav glas: "Do pobede!"
U mnoštvu raznih DVD-ova i CD-ova mahom iz svekolike ružičaste edicije, u izlozima kioska, rafovima samoposluga, benzinskim pumpama i tako dalje, nađe se i ponešto što nije za (bez)grešno veselje na beogradskim splavovima i menza kafićima, gde obitava vrli novi polusvet preodeven u fancy košuljice dopremljene kontejnerima iz azijskih zemalja.
Za večeras predlažem muzičku kompilaciju Jazz Divas. Kršimo autorska prava, o moj Borise (ne, nije sakralna greška), internetu hvala, reče jedna budala.
Za očajne domaćice koje još uvek nisu u instant mikrotalasnoj fazi ili stanju, za sutrašnji (ne)porodični ručak predlažem:
1) Čorbicu od (izmiksanog) brokolija (koja je domaćica vredna iste je ostavila u mrzilici, pa ih sada neće plaćati po prosečnoj ceni od 200 dinara po kilogramu);
2) Pohovano belo meso (poh da bude sa primesama miksanog parmezana i prezli, te tako ispohovano, da se složi u kakvu vatrostalnu posudu i dopeče u rerni prekriveno folijom na maksimalnih 200 stepeni Celzijusovih 20-30 minuta; opciono rešenje za ugojene i one koji ne ljube masnjikavo i slasnjikavo, neka izdinstaju belo meso u sopstvenom soku);
3) Integralni pirinač (narezati u aproksimativnoj količini crni luk ili praziluk na listiće, izdinstati kratko na maslinovom ulju, uliti dvostruko veću količinu vode u odnosu na pirinač, kad proključa staviti pirinač, smanjiti vatru na tiho, najtiše, posoliti morskom solju, pa jedno 45-50 minuta dok se ne skuva krčkati na tihoj vatri i po želji pred sam kraj kuvanja dodati sitno iseckano sveže peršunovo lišće);
4) Salata od (kisele) jabuke, cvekle i šargarepe (narendati sveže povrće na rende "za jabuku", posoliti morskom solju, dodati aceto balsamico i extra virgin maslinovo ulje)
5) Dezerta nema, jer ne volim slatkiše, te je izbor samo vaš. :)
Sve vreme u autobusu sam razmišljala o slikama dekoltiranih sisa nekih žena što sam ih videla u mobilnom telefonu jednog očajnika. Ko bre drži sise u mobilnom telefonu i zašto? U stvari, to na fotkama nisu ljudska bića, giljotinirane su im glave, samo sise sevaju i same po sebi su dovoljne. Sve bogato obdarene, da l' prirodno, da l' umetno, u to ne ulazim. Sve ispozirano i push-upovano do besvesti. Na nekim fotkama ne znaš da li je dublji dekolte ili kraća suknja, a opet na nekima ne znaš da li je dupe ili su sise. Da, meni te nabudžene sise liče na guzove. Cela ova tema je bezveze i priča oko nje, to stoji.
Ali, šta je mene iziritiralo u svemu tome? To što poznajem očajnika. Zamislite muškarca koji vam je neki poznanik i koji vam pokazuje "prirodne domovinske lepote" zabeležene okom digitalnog objektiva na mobilnom? Da sam isti takav muški očajnik verovatno bih se bluetoothovala sa njim tim povodom, da razmenimo prikupljene "materijale" - drugarski solidarno. Još mi "s punim poverenjem" daje mobilni i kaže: "Ma, šta ja tu biram, evo ti, pa gledaj sama!" Ja ga gledam, ne mogu da verujem. Kako da odolim izazovu svog prikrivenog voajerizma?! Poznaniče, druže, prijatelju, mene ne zanimaju ničije sise, niti intimni i neintimni delovi tela, od oba pola, trećeg pola, čega već!
Kao i uvek, kao i obično, dobila sam želju za povraćanjem. Ne izbija mi to iz glave. Ja to ne razumem. Niti potrebu nekih anonimnih žena da poziraju nekom kretenu i budu - sise, niti istog tog idiota koji se prži na to, pod parolom "ma to smo se mi dobro zajebavali" i u memoriji fona pohranjuje n parova sisa. I sa stilom, i sa merom - nema šta! Okay, Farma i Veliki brat su na (zasluženom) odmoru, ali nema predaha za kontaminirano retardirano gledalište, jer sada su Parovi aktuelni, tako da je to moje preporučeno štivo za peglanje vijuga (ako ih je kod takvih ikada i bilo, pa nešto u tragovima preostalo).
Dotukla me je ispraznost i glupost, i to je isto tako uobičajeno. Onda pomislim, pa čekaj, toga sigurno ima i na internetu, na izvol'te. Moderne su to sve tehnologije, je li? Progooglam i nađem jedan hrvatski forum i temu pod nazivom Slike vaših dekoltea, gde su pojedine članice istog priložile svoja poprsja na fotografijama (za stabilnu erekciju i nepreuranjenu ejakulaciju straight članova muških forumaških). Stranica ukupno 394. Nisu u svim postovima sise, naravno, ali tema je "debelo" zaživela. Živeli imbecili!
Na raskršću,
Ispod hrasta,
Posle česme,
Na uzbrdici,
Tvoja je
Večna kuća.
Humka,
Sveža nije.
Zemlja,
Osušena je.
Potonula u
Hladnu raku.
Ploča
Nije vraćena.
Uveli grob,
Otvoreno poziva.
(Još nekoga)
Dala sam
Tvoje konačište
Da zatvore.
Da ime
Ti uklešu i
Godinu umiranja,
Na maloj
Nadgrobnoj ploči,
Kraj imena
Majke tvoje,
Moje prabake.
To je sada
Ogledalo tvoje,
I ogledalo naše!
Od tvog sina,
Mog oca,
Nisi dobila
Ni uplaćeno
Grobno mesto,
Ni sveću
Za pokoj duše,
Da niko
Te ne dira!
Interesantno je kakvim sve izjavama raznih onih koji se zovu javnim ličnostima je završena 2010. godina i otpočela 2011. godina.
_____________
Blic: Znači, ne šetate ni ljubimca Mileta (premijerov zlatni retriver)?
Ne. Ali je zato Mile osim mojih šalova prešao na govore. Pojeo mi je nedavno jedan govor koji sam pripremio za nastup. (Cvetković: Moj pas Mile posle šalova počeo da mi jede i govore) Hvala Promeni ideja što je skrenuo pažnju na ovaj članak. :) Složićete se, dirljivo je. Mile the zlatni retriver, omiljeni pas ljubimac američkih porodica u američkim filmovima predstavlja ozbiljnog kandidata za pisanje govora. Možda bi i Mile bolje lajao od Cvetkovića. Ko ga zna, Mileta nismo ni videli.
_____________
“Ljudi lajkuju. Ljudi lajkuju na mir u svijetu, na zelene šume. Oni samo lajkuju. To je to što se tiče bilo kakve revolucije” - Dino Šaran, lider benda Letu Štuke
Ovo je odlična izjava i sve govori o spremnosti svetine na bilo kakve promene - iz fotelja.
Letu Štuke - Šutiš
_____________
Ne treba zaobići članak Sa optimizmom u Novu godinu, jer tu se nalaze mnoge duboke i mudre misli političkih i biznismenskih velikodostojnika i njihove realne slike Srbije ove godine.
_____________
Veliki borac i čovek vanrednog duha, Božidar Đelić, izjavio je demagoški i borbeno: "da će i naredna godina biti teška i da su u kriznim vremenima potrebni borbeni duh i vera u sebe." Kao i to: "da ne može da obeća da će stopa nezaposlenosti padati, ali da postoji dosta elemenata na osnovu kojih se može reći da ta stopa neće rasti." (proročki rečeno, nema šta, i utemeljeno na finom povetarcu koji duva u šupljoj glavi i punim džepovima).
_____________
Sve, sve, ali intimna ispovest Mlađana Dinkića da je obećavao narodu po soma evraod akcija nije bila ništa drugo do njegova intimna bojazan da "pogura" Tadića, da Nikolić ne bi pobedio onomad na predsedničkim izborima. Zanimljivo je da niko od analitičara i svih tih silnih ekonomskih mudraca nije primetio da naglasak članka nije na tome, nego na separatističkom URS-u, jer će Mlađa separatizacijom da nas povede u bolje malo sutra, pošto je shvatio da je G17 pukao i već je pripremio sebi novu poziciju da nas jaše i narednu deceniju. Drugim rečima, sve su to Dinkićevi marketinški fazoni. Da, lagao sam, da, priznajem, možete da mi pljunete pod prozor i/ili da me poljubite u dupe - kako se kome više sviđa, neka izabere.
_____________
I za kraj, a što naročito uduvava optimizam, opet je tu veliki mag i šaman Lav Geršman sa svojim apokaliptičnim izjavama: "Ne vidim boljitka ovoj zemlji. Izbori neće ništa promeniti. Neko će malo napredovati, neko malo izgubiti, ali uglavnom će ostati ista imena. Menjaće se samo mesta i fotelje! Da li će biti novih žarišta, sličnih Kosovu, zavisi od profesionalnosti organa koje štite zemlju i zakon, dakle od suda, vojske, DB-a i policije. Postoji i slaba mogućnost raskola u SPC. Oni koji se odvoje ostaće na margini! - sluti Geršman, i najavljuje burna i krvoločna dešavanja na svetskoj sceni." Inače, Lava Geršmana anđeli drže u Srbiji.
_____________
