Ne da mi đavo mira, pa i ne spavam u ove sitne sate. Žderem čips, a pre toga sam pila vino, i sad imam odvratnu gorušicu.
Čitala sam po nekim ženskim časopisima da zavisno od našeg raspoloženja, a to se pre svega odnosi na žene, posežemo za različitim vrstama ukusa. Tako npr. oni koji se teše slanim grickalicama (kao ja) su u stvari stalno ljuti zbog nečega. Ima to nekog smisla, jer ja jesam ljuta već neki vremenski period, s tim da taj osećaj zamenjuje osećaj tuge. Osećaj zadovoljstva je sve ređi i ređi.
Sada podrigujem kao svinja na kiselinu, što i nije čudo s obzirom na količinu vina. Ali, boli me dupe, jednom se živi, proći će ova gorušica.
Elem, šta sam htela da napišem. Danas sam rešila da konačno presečem svoju neprirodnu pupčanu vrpcu povezanu sa mojim fantaziranjem o đuvegiji. Danas, tj. juče je bio 4-ti dan kako sam ga pri-SMS-ovala da li hoće da bude sa mnom za Novu. Pederčina se nije ni javila od tada. I naravno, kod mene je baš taj 4-ti dan kritična tačka što se ishoda bilo čega tiče i na taj dan obično pravim rezove. Na žalost, žderem se sve vreme, ali nekako izguram to vreme i onda načisto popizdim i puknem.
Tako sam mu poslala SMS, u kome sam mu na samom početku rekla: "Zbogom!" i explicitno rekla da je NE mogao da mi kaže odmah, a ne da ga čekam toliko, kada bi njegov odgovor i tako i tako bio NE, ali to NE nikada ne bih ni čula od njega, jer on čak nema muda ni da to kaže. U SMS-u sam se savladala do ivice pristojnosti, da reč muda, zamenim rečju herc. Napisala sam mu da zaboravi da sam ikada postojala i da mi se ne obraća više. I naravno, pošto ja ne bih bila ja, da se metaforično ne prokenjam, napisala sam mu nešto oko sedenja na obali i brojenja zrna peska na dnu, kao jedne opcije i kao druge, ulaska u tu vodu, bez obzira na nemanje saznanja o zrnima ispod njegovih nogu i činjenice o uvek prisutnoj neizvesnosti o putovanju u nepoznato.
Nepatvorena pederčina mi je odgovorila sa 3 pitanja za redom, čiji je zajednički imenilac samo jedno pitanje koje prevedeno na prost srpski jezik glasi: "Koji je pa tebi sad kurac?"
Naravno, nemam nameru da mu ikada više išta napišem, a ni kažem. Dovoljno sam istupila i reči, i pero, i to je besmisleno. O svojim emocijama ovoga puta ne bih. Jebiga, i ja sam guska kada sam dopustila sebi da se u dubini svog srca nadam da će se on ipak setiti i udostojiti me makar odgovora. Poenta i jeste bila u tome da mi on pruži odgovor koji je mogao biti, i bio bi odbijanje. Ali je mene, kao i obično, povredila ta količina bezobzirnosti koja je evidentna u ponašanju tipičnih pizdi, kao što je on. Tipična pizda jednostavno nikada ništa neće uraditi iz straha da ne pogreši i propuštaće sve prilike i imaće dovoljno materijala da kuka nad svojom jadnom sudbinom. I takve pizde onda očekuju razumevanje. Za šta razumevanje?
Svako ko prvo traži, a ne daje ništa, i nema prava ni na šta!
Tuesday, 30 December 2008
Sunday, 28 December 2008
Čemu?
Fuck, this look like a.... I don't know...
Sada sam pričala sa mojim drugarom, bivšim jebačem i prvim i verovatno poslednjim koji je ostao moj drugar. I saznala sam da devojka njegovog brata ima lupus. Odmah sam počela da prekopavam po Net-u i da nalazim šta sve ima na tu temu. Naprosto smo se užasnuli zajedno. Mlada dama je htela da raskine sa njegovim bratom, jer je smatrala da je to najmanje što može da učini za njega (ili za oboje???). Verovatno je shvatila da se vezuje za njega. Međutim, on nije hteo ni da čuje za to. Možda ću zvučati surovo, ali mislim da on treba da bude upućen u sve detalje, kao i u mogućnost progresije bolesti, pre nego li donese bilo koju značajnu odluku. Naravno, ja uvek idem tako daleko kao da će se njih dvoje sutra venčati i planirati sopstveno potomstvo. Odluka je samo njihova, uvek i uvek! Inače, moj drugar mi je puštao muziku Šabana Bajramovića preko telefona i muzika je, jaoj, tako dobra, da odmah isečeš vene. Tako je jebeno samoubistvena... :-(
Pocirkala sam usput skoro 1l belog vina, i prija mi. Dugo ga nisam pila. Treba mi neki kobajagi ventilacioni otvor. Jebote, meni se otvore sve umetničke dizne kada popijem, od talenta za pisanje i razumevanje drugih ljudi, do osluškivanja najtananijih i najfinijih zvukova, moja bliskost od koje stalno bežim je sve bliža u dodiru sa meni dragim ljudima. A, ja, bežim i bežim, i režim, samo da opet ne budem povređena. A, zar to nije sve ono što me povređuje? Ne mogu da stignem da iskucakam sve misli koje naleću kao lude i blesave.
I počinjem da prestajem da se nerviram što mi se đuvegija ne javlja. Ali mislim da je skot najobičniji. Govnar koji nema muda ni za šta. I šta, pustiće me da se išetam tek tako iz njegovog žviota. Odlučila sam još nešto. Ne, neću dramiti i kukati. Ako mi se i javi posle ponedeljka sledeće nedelje, tj. posle 29. decembra, reći ću mu da je kasno doneo odluku i da neću biti kući, kao što sam prvobitno mislila. Ne mogu, ne želim, neću da plačem na njegovom ramenu. A ovaj moj mali bog zna koliko samo želim da mi se on javi i da bude pored mene. Ali, nema više prostora da utopim svu svoju tugu. I volela bih da za nekoliko meseci, kada se osvrnem na prošle dane, da mi njegovo ime ne znači ništa, da me pomisao na njega ne uznemirava.
I danas sam pričala sa onim mojim psiho Peruancem, i on je krenuo da me proziva za njega. Ja se zezam, pa mu kažem da se ponaša kao ljubomorni muž, a on mene zeza pa kaže da ja uranjam u njegov profil kao što on uranja u moj. Jebote, kako je samo u pravu. Ali to nisam htela da mu kažem. Taj jebeni Peruanac kao da me ponekad skroz čita sa par milja udaljenosti.
Možda bi najbolje bilo da mi se više i ne javi, da ga više ne vidim, da ga zaboravim. Ne, neću ga zvati, ne, neću. Užasno se loše osećam što mi danas nije poslao ni jednu poruku, ni jedno pitanje, ni jedan odgovor, ni jednu jedinu reč. A ja sam ga čekala! Ali njega nije bilo nigde. I ne mogu da maknem ovo svoje dupe nigde, nemam volje ni da sređujem kuću, i lažem, besomučno lažem, a tako mi je potrebna ta jebena motivacija, da me potera, da znam da neću opet biti sama, da će on biti pored mene i da znam da neću samo za sebe da nešto pravim. Nikada nisam umela da budem sama. Nikada nisam ni želela da budem sama. A opet se osećam kao da sam najveći deo svog života provela i da provodim sama.
Mene sve tuđe tuge i nesreće podsećaju na moje i uvek sam tužna kada se setim nekih loših trenutaka. Ali, čemu kuknjava, kada ima toliko nesrećnih oko mene, a meni objektivno govoreći ne nedostaje ništa. Druga stvar je čemu ja težim i šta ja hoću, i to je diskorak između mene i stvarnosti.
Tako mi jebeno nedostaje. On, njegovo prisustvo, njegove oči, njegove usne, njegove ruke, osećam da bi sex sa njim bio sjajan kada bi se opustili i upustili sasvim. Ne, neću više da serem, ovo je i za mene previše...
Zašto uvek tražim ono što ne mogu da dobijem, uprkos tome što to hoću?
Sada sam pričala sa mojim drugarom, bivšim jebačem i prvim i verovatno poslednjim koji je ostao moj drugar. I saznala sam da devojka njegovog brata ima lupus. Odmah sam počela da prekopavam po Net-u i da nalazim šta sve ima na tu temu. Naprosto smo se užasnuli zajedno. Mlada dama je htela da raskine sa njegovim bratom, jer je smatrala da je to najmanje što može da učini za njega (ili za oboje???). Verovatno je shvatila da se vezuje za njega. Međutim, on nije hteo ni da čuje za to. Možda ću zvučati surovo, ali mislim da on treba da bude upućen u sve detalje, kao i u mogućnost progresije bolesti, pre nego li donese bilo koju značajnu odluku. Naravno, ja uvek idem tako daleko kao da će se njih dvoje sutra venčati i planirati sopstveno potomstvo. Odluka je samo njihova, uvek i uvek! Inače, moj drugar mi je puštao muziku Šabana Bajramovića preko telefona i muzika je, jaoj, tako dobra, da odmah isečeš vene. Tako je jebeno samoubistvena... :-(
Pocirkala sam usput skoro 1l belog vina, i prija mi. Dugo ga nisam pila. Treba mi neki kobajagi ventilacioni otvor. Jebote, meni se otvore sve umetničke dizne kada popijem, od talenta za pisanje i razumevanje drugih ljudi, do osluškivanja najtananijih i najfinijih zvukova, moja bliskost od koje stalno bežim je sve bliža u dodiru sa meni dragim ljudima. A, ja, bežim i bežim, i režim, samo da opet ne budem povređena. A, zar to nije sve ono što me povređuje? Ne mogu da stignem da iskucakam sve misli koje naleću kao lude i blesave.
I počinjem da prestajem da se nerviram što mi se đuvegija ne javlja. Ali mislim da je skot najobičniji. Govnar koji nema muda ni za šta. I šta, pustiće me da se išetam tek tako iz njegovog žviota. Odlučila sam još nešto. Ne, neću dramiti i kukati. Ako mi se i javi posle ponedeljka sledeće nedelje, tj. posle 29. decembra, reći ću mu da je kasno doneo odluku i da neću biti kući, kao što sam prvobitno mislila. Ne mogu, ne želim, neću da plačem na njegovom ramenu. A ovaj moj mali bog zna koliko samo želim da mi se on javi i da bude pored mene. Ali, nema više prostora da utopim svu svoju tugu. I volela bih da za nekoliko meseci, kada se osvrnem na prošle dane, da mi njegovo ime ne znači ništa, da me pomisao na njega ne uznemirava.
I danas sam pričala sa onim mojim psiho Peruancem, i on je krenuo da me proziva za njega. Ja se zezam, pa mu kažem da se ponaša kao ljubomorni muž, a on mene zeza pa kaže da ja uranjam u njegov profil kao što on uranja u moj. Jebote, kako je samo u pravu. Ali to nisam htela da mu kažem. Taj jebeni Peruanac kao da me ponekad skroz čita sa par milja udaljenosti.
Možda bi najbolje bilo da mi se više i ne javi, da ga više ne vidim, da ga zaboravim. Ne, neću ga zvati, ne, neću. Užasno se loše osećam što mi danas nije poslao ni jednu poruku, ni jedno pitanje, ni jedan odgovor, ni jednu jedinu reč. A ja sam ga čekala! Ali njega nije bilo nigde. I ne mogu da maknem ovo svoje dupe nigde, nemam volje ni da sređujem kuću, i lažem, besomučno lažem, a tako mi je potrebna ta jebena motivacija, da me potera, da znam da neću opet biti sama, da će on biti pored mene i da znam da neću samo za sebe da nešto pravim. Nikada nisam umela da budem sama. Nikada nisam ni želela da budem sama. A opet se osećam kao da sam najveći deo svog života provela i da provodim sama.
Mene sve tuđe tuge i nesreće podsećaju na moje i uvek sam tužna kada se setim nekih loših trenutaka. Ali, čemu kuknjava, kada ima toliko nesrećnih oko mene, a meni objektivno govoreći ne nedostaje ništa. Druga stvar je čemu ja težim i šta ja hoću, i to je diskorak između mene i stvarnosti.
Tako mi jebeno nedostaje. On, njegovo prisustvo, njegove oči, njegove usne, njegove ruke, osećam da bi sex sa njim bio sjajan kada bi se opustili i upustili sasvim. Ne, neću više da serem, ovo je i za mene previše...
Zašto uvek tražim ono što ne mogu da dobijem, uprkos tome što to hoću?
Saturday, 27 December 2008
Opsesivno-sentimentalna budala
Dobro jutro, dobar dan!
E, pa, kad sam se danas probudila u cik zore, hehehehehehehe, u 11 sati, shvatila sam da ne moram da spremam baš sve sa mog planiranog novogodišnjeg menija, jer ako budem sama za Novu godinu, zaista mi ne treba tolika količina hrane. Ionako sam nakokala par kila više, tako da mi dodatni višak nije neophodan.
Đuvegija počinje lagano da me cool-ira, a to počinje sve od upućenog poziva njemu da dođe kod mene i da bude sa mnom za Novu godinu. Poruke su mu sve distanciranije i službenije i sve duže čekam na njegove odgovore, iako u porukama koje mu upućujem nema ni trunke ozbiljnosti i predumišljaja. Mislim da od toga da on dođe kod mene nema ništa, a što se mene tiče, ja nemam nameru da ga podsećam na to pitanje više. Ako se udostoji da pruži odgovor, u redu, a ako se ne udostoji, onda ću i ja njega malo da prcam sledeće godine. Kao što je poznato, ne volim da me bilo ko ignoriše, a svaki odgovor mi je prihvatljiv, čak i onaj koji se meni ne sviđa.
Još nešto, neću ni da mu šaljem SMS-ove, dok on ne pošalje sledeći. Znam da ovo zvuči kao da imam 5 godina, ali sve je reciprocitet, pa i međuljudski odnosi. Ako daješ, onda i uzimaš, a ako samo daješ, a ne uzimaš ili ne dobijaš ništa zauzvrat onda si kreten ili mazohista, ali svakako ne dobra za samu sebe. Ne treba zaboraviti da su mužjaci (milion puta dokazano) obične svinje, i kao takve ih i treba tretirati. Ne mogu da zamislim kako još jednom upućujem poziv (iz koga isijava očaj) đuvegiji za Novaka, iz koga se čita poruka: "Da, jebeno mi je stalo do tebe, nemoj to da mi radiš! Budi pored mene!" Ne, to sebi neću da dopustim. Uostalom, kako bih ikada saznala kako će on da reaguje ili ne reaguje, ako ga preduhitrim sa svojim podsetnim pitanjem. On ne treba da zna da me je u izvesnom smislu izbacio iz ravnoteže, jer taj osećaj će kod mene da prođe, samim tim, što ga on ne podgreva, a kod mene je sve što je daleko od očiju, daleko i od mog srca. Zapravo, svaki njegov korak je pogrešan. A, ja, ja bih volela da nije tako. Ali, tako je.
Ne znam koliko će mi još vremena biti potrebno u ovom mom životu da se oslobodim (opsesivnih) misli koje samo meni stvaraju nelagodu i nemir. Ja od toga nemam ništa, osim možda da se osećam više živom kad me šibnu hormoni. A, opet, taj PMS je čudo, pravim od muve slona. Juče mi je baš bio bad day, ali sam znala da će da prođe, i da ću da osvanem svežije i izluftiranije glave.
I, da, priznajem da se nadam i da još uvek čekam da mi se javi, makar tim jebenim SMS-om i da mi napiše: "S******, sa zadovoljstvom ću da dođem kod tebe i da provedem vreme sa tobom za doček Nove Godine. Jedva čekam da se vidimo!"
Mada, izvesnije je da će da bude: "S******, znaš šta, ipak ne mogu da dođem kod tebe za Novu Godinu. Nadam se da razumeš. Znam da sam odvratan. Nemoj da se ljutiš, tužan sam za praznike, nisam neko društvo, videćemo se neki drugi dan!"
A, najgora varijanta koja je takođe izvesna je da jednostavno is-cool-ira moj poziv, kao da mu ga nikada nisam ni uputila.
Čekaj, čekaj, srce moje i odgovor će ti se sam pokazati! A, u međuvremenu, zasuci rukave i kreni, konačno kreni da raščišćavaš svoju kuću i svoju glavu i napravi sama sebi štimung, a on, ako hoće da dođe, dobrodošao je! To je samo njegov izbor!
E, pa, kad sam se danas probudila u cik zore, hehehehehehehe, u 11 sati, shvatila sam da ne moram da spremam baš sve sa mog planiranog novogodišnjeg menija, jer ako budem sama za Novu godinu, zaista mi ne treba tolika količina hrane. Ionako sam nakokala par kila više, tako da mi dodatni višak nije neophodan.
Đuvegija počinje lagano da me cool-ira, a to počinje sve od upućenog poziva njemu da dođe kod mene i da bude sa mnom za Novu godinu. Poruke su mu sve distanciranije i službenije i sve duže čekam na njegove odgovore, iako u porukama koje mu upućujem nema ni trunke ozbiljnosti i predumišljaja. Mislim da od toga da on dođe kod mene nema ništa, a što se mene tiče, ja nemam nameru da ga podsećam na to pitanje više. Ako se udostoji da pruži odgovor, u redu, a ako se ne udostoji, onda ću i ja njega malo da prcam sledeće godine. Kao što je poznato, ne volim da me bilo ko ignoriše, a svaki odgovor mi je prihvatljiv, čak i onaj koji se meni ne sviđa.
Još nešto, neću ni da mu šaljem SMS-ove, dok on ne pošalje sledeći. Znam da ovo zvuči kao da imam 5 godina, ali sve je reciprocitet, pa i međuljudski odnosi. Ako daješ, onda i uzimaš, a ako samo daješ, a ne uzimaš ili ne dobijaš ništa zauzvrat onda si kreten ili mazohista, ali svakako ne dobra za samu sebe. Ne treba zaboraviti da su mužjaci (milion puta dokazano) obične svinje, i kao takve ih i treba tretirati. Ne mogu da zamislim kako još jednom upućujem poziv (iz koga isijava očaj) đuvegiji za Novaka, iz koga se čita poruka: "Da, jebeno mi je stalo do tebe, nemoj to da mi radiš! Budi pored mene!" Ne, to sebi neću da dopustim. Uostalom, kako bih ikada saznala kako će on da reaguje ili ne reaguje, ako ga preduhitrim sa svojim podsetnim pitanjem. On ne treba da zna da me je u izvesnom smislu izbacio iz ravnoteže, jer taj osećaj će kod mene da prođe, samim tim, što ga on ne podgreva, a kod mene je sve što je daleko od očiju, daleko i od mog srca. Zapravo, svaki njegov korak je pogrešan. A, ja, ja bih volela da nije tako. Ali, tako je.
Ne znam koliko će mi još vremena biti potrebno u ovom mom životu da se oslobodim (opsesivnih) misli koje samo meni stvaraju nelagodu i nemir. Ja od toga nemam ništa, osim možda da se osećam više živom kad me šibnu hormoni. A, opet, taj PMS je čudo, pravim od muve slona. Juče mi je baš bio bad day, ali sam znala da će da prođe, i da ću da osvanem svežije i izluftiranije glave.
I, da, priznajem da se nadam i da još uvek čekam da mi se javi, makar tim jebenim SMS-om i da mi napiše: "S******, sa zadovoljstvom ću da dođem kod tebe i da provedem vreme sa tobom za doček Nove Godine. Jedva čekam da se vidimo!"
Mada, izvesnije je da će da bude: "S******, znaš šta, ipak ne mogu da dođem kod tebe za Novu Godinu. Nadam se da razumeš. Znam da sam odvratan. Nemoj da se ljutiš, tužan sam za praznike, nisam neko društvo, videćemo se neki drugi dan!"
A, najgora varijanta koja je takođe izvesna je da jednostavno is-cool-ira moj poziv, kao da mu ga nikada nisam ni uputila.
Čekaj, čekaj, srce moje i odgovor će ti se sam pokazati! A, u međuvremenu, zasuci rukave i kreni, konačno kreni da raščišćavaš svoju kuću i svoju glavu i napravi sama sebi štimung, a on, ako hoće da dođe, dobrodošao je! To je samo njegov izbor!
Thursday, 25 December 2008
Da li ja znam šta hoću?
Koga ja lažem? Pre oko 40 minuta sam se vratila iz grada. Neviđeno su me pukle emocije, tako da sam brisala suze u autobusu i jedva čekala da dođem kući, a onda sam samo malo zajecala, obrisala suze i shvatila ponovo da je i to pižđenje preveliki luksuz.Naime, danas sam se videla sa đuvegijom posle nešto više od 2.5 nedelje. Našli smo se sa idejom da pogledamo zajedno Ljubav u Barseloni i hteli smo da pogledamo film u Tuckwood-u, međutim, oni su ga danas skinuli sa repertoara, pa sam ja popizdela, jer sam praktično doletela za 10 minuta od 29. novembra do tamo, isplazila jezik na uzbrdici i preznojila se ko vepar pred klanje.
OK, rešili smo da se prošetamo, i nastavili da šetamo pored Pionirskog parka i Starog dvora, preko Trga Nikole Pašića, i bacimo mi tu pogled na repertoar u Domu sindikata, kad tamo u 16 časova taj film. Kupili smo karte i sokiće u Soko Štarku koji se nalazi u Bezistanu i ušli u bioskop.
Film je bio neverovatan mix klasičnog, ali ipak prosečnog Woody Allen-ovskog pristupa, sa sve Almodovar-ovim glumcima, tj. Xavier Bardem i Penelope Cruz, pored Scarlett Johansson i još nekih glumaca čija imena ne znam. Odličan prikaz likova kroz suočavanje kroz sopstvene sexualno-emotivne stereotipe koji se pretapaju u samopreispitivanja i nove spoznaje o budućim pravcima u životima aktera. Vredi ga pogledati, a naročito zbog predivne Španije, pre svega Barselone.
Onda smo nastavili , kupili markice za prevoz, poručkali po parče pizze u piceriji na Trgu, ja uplatila ADSL u Sezamu, i konačno kupila dezodorans u Lush-u posle čekanja i čekanja da stigne. Sad više ne moram da se brinem da li ću da se usmrdim od drugih dezodoransa, jer je aromacream apsolutno nezamenljiv - savršen.
Onda smo otišli na kaficu u OKNO, lepo i dugo razgovarali, i pomalo popizdeli od techno muzike (ako se to uopšte muzikom može nazvati), pa sam ja imala ideju da odemo do Brod-a da za vreme happy hour-a naručimo i platimo po čašu crnog vina upola cene, međutim, sva mesta su bila zauzeta.
Onda smo se usaglasili da se ipak razilazimo i da idemo kućama, pa je đuvegija čekao i čekao sa mnom prevoz na stanici. Bila sam dovoljno "pametna" da na 1 ispod nule propustim autobus, jer mi se nije dopalo što nemam mesta da sednem. Posle će se ispostaviti da i nisam sedela, jer sam na prvoj narednoj stanici ustupila mesto ženi sa detetom koja je ušla u autobus.
Dok smo stajali na stanici i čekali, ja sam htela da ga grlim i da ga ljubim, ali nisam to uradila. U stvari htela sam da ga poljubim čim sam ga videla na vratima Tuck-a, a bila sam toliko "sigurna" da sam raščistila sama sa sobom. Međutim, ispostavilo se da ga samo nisam videla jedno vreme, a da se ništa kod mene nije promenilo. Ali, ja zaista ne znam šta hoću. Znam da mi prija njegova blizina i da kako ga vidim tako imam želju da ga dodirujem i da budem pored njega. Jebote, on mene privlači, ali me u izvesnom smislu i odbija. Kakva kretenska kombinacija osećanja kod mene!
Imam želju da budem sa njim za Novu godinu. Poslala sam mu u poruci, između ostalih delova poruke koji su bili bla-bla, da razmisli da li hoće sa mnom da dočeka Novu godine na mojoj gajbi, pa da mi to javi ovih dana. Možda sam uradila glupost, a možda i nisam, to sada ne znam. I ja baš jedem govna, prvo ga otkačim, a onda ga mamim. Neodgovorno skroz sa moje strane. Ali, nešto me uprkos svim mojim odlukama i dalje vuče ka njemu. Ne mislim da zbog prethodnih odluka treba ta osećanja da odbacim i neću da ih odbacim. Naravno, uvek postoji mogućnost da me on odbije. Ako i bude tako, šta da radim. Onda ću dočekati Novu, kao što sam prethodno i definisala, tj. sama u svom domu. Mada, realno gledano, drma me i PMS ovih dana, tako da... u tom periodu sam hipersenzibilna, ako ne računamo sve ostale dane, kada sam isto tako hipersenzibilna, hehehehehe...
Danas sam se konačno ošišala i ofarbala, tako da mi je frizurica baš slatka. Praktično sam danas bila bez šminke, jer mi izgleda da mi pred njim nije potrebna nikakva fasada. Njega ionako najviše privlači moj intelekt (osim mojih očiju), ako je za verovati. To je ono što je u stvari svima do sada beskrajno išlo na živce. Deklarativno su se palili na to, a hteli su guske sa mozgom za apotekarsku vagu i uopšte uzev sve one koje imaju usta, ali nemaju jezik.
Ostaje mi da se naoružam strpljenjem da dočekam njegov odgovor i da budem spremna i sportski da podnesem ako mi kaže: "Ne!"
Sunday, 21 December 2008
New Year (will come again w/o me)!
Well, darling it's almost 2 am, and you're so bloody occupied with the thousand of questions. You have started to spend so many hours in front of the computer. PC is your tool, is your fucking friend, your alternative and alienated world (from the others). World, filled with no less than a minor self-escapes from unacceptable reality.
Today, I have realised I'm not going to spend New Year's Eve with anyone, except myself and my cat! I'm such a jerk, but finally, I feel good about that. There will be no compromises. Just a few hours ago, I was still cherishing the stupid idea I will go with my friend to a club with domestic rock music, and blah, blah. But somehow all the tickets with reserved places were sold. So the only solution was to buy a ticket and to stand on your feet, possibly whole night. I have never been delighted about that idea, even when I was much younger than today. Well, for god sake, how can I wear high heels and stand the whole time? It's not the problem in choosing the proper shoes, but my friend has started to boolshit, and at a certain point I found myself totally cooled off about that idea. Well, she is not at all delighted with actual fact that she'll have to go only with me. Why? There are a millions of "because" - like, it's better when there are more people, somebody has to keep an eye on our bags, you have to spend a money on your wardrobe, even when the music is not so good and the food is not so tasty you will remember that night by your friends. Oh, will I?!?!?!? Oh, I can't stand so many unnecessary explanations. I have something on my mind. I will not spend that evening with her, but I didn't tell her yet. I will in a couple of days. I have to think about some rational or irrational reasons. I don't want to make her mad. Also, I don't attend to go to her place instead of some out-doors action. I don't want to be a successor of moronic Serbian habits, like to sit in front of TV and look narrow-minded shows, to eat greasy pork roast (I hate it!!!), malodorous pickled cabbage and to drink cheap red wine - which she probably keeps from last visit of guests with a lack of taste.
The point is I'll be going to prepare something nice for myself or I'm not going to prepare anything. That will be a decision upon my spot mood! For sure, I will have a great red wine and some gourmets which goes with it. Better to have a few quality things than a bunch of shit. That's the problem with nostalgia!
Are people going to prepare same New Year's menu until they die, or maybe there's a tiny chance they'll find some alternatives and try something new?!
I see I don't give a damn and that is great. I'm just going to be on service to my mom, because she'll have some unrealistic ideas (as always) and she'll need assistance. So, I'll be there and I'll be of any help, even if I think there is no need for useless parade. If she is gonna be happy, I'll be happy 'cause of her happiness.
Today, I have realised I'm not going to spend New Year's Eve with anyone, except myself and my cat! I'm such a jerk, but finally, I feel good about that. There will be no compromises. Just a few hours ago, I was still cherishing the stupid idea I will go with my friend to a club with domestic rock music, and blah, blah. But somehow all the tickets with reserved places were sold. So the only solution was to buy a ticket and to stand on your feet, possibly whole night. I have never been delighted about that idea, even when I was much younger than today. Well, for god sake, how can I wear high heels and stand the whole time? It's not the problem in choosing the proper shoes, but my friend has started to boolshit, and at a certain point I found myself totally cooled off about that idea. Well, she is not at all delighted with actual fact that she'll have to go only with me. Why? There are a millions of "because" - like, it's better when there are more people, somebody has to keep an eye on our bags, you have to spend a money on your wardrobe, even when the music is not so good and the food is not so tasty you will remember that night by your friends. Oh, will I?!?!?!? Oh, I can't stand so many unnecessary explanations. I have something on my mind. I will not spend that evening with her, but I didn't tell her yet. I will in a couple of days. I have to think about some rational or irrational reasons. I don't want to make her mad. Also, I don't attend to go to her place instead of some out-doors action. I don't want to be a successor of moronic Serbian habits, like to sit in front of TV and look narrow-minded shows, to eat greasy pork roast (I hate it!!!), malodorous pickled cabbage and to drink cheap red wine - which she probably keeps from last visit of guests with a lack of taste.
The point is I'll be going to prepare something nice for myself or I'm not going to prepare anything. That will be a decision upon my spot mood! For sure, I will have a great red wine and some gourmets which goes with it. Better to have a few quality things than a bunch of shit. That's the problem with nostalgia!
Are people going to prepare same New Year's menu until they die, or maybe there's a tiny chance they'll find some alternatives and try something new?!
I see I don't give a damn and that is great. I'm just going to be on service to my mom, because she'll have some unrealistic ideas (as always) and she'll need assistance. So, I'll be there and I'll be of any help, even if I think there is no need for useless parade. If she is gonna be happy, I'll be happy 'cause of her happiness.
Wednesday, 17 December 2008
Idu dani...
I kako ono beše, draga moja, ispade ti nedosledna. Ali, postoji jedan dobar razlog! Naime, juče sam napisala svoj drugi članak na blogu, a blog mi je na portalu na kome imam profil. I baš sam ponosna na taj članak, a ponosna sam i na prvi. Jeste da zvuči suludo to da sam potrošila ceo dan na pisanje tog članka, ali obrađujem korisne i edukativne teme, a najvažnije je da sebi dobro činim. Mesto da pizdim zbog nekih tekućih stvari, čemu sam sklona, spajam lepo (jer volim da pišem) i korisno (edukativno za široke narodne mase). Mada, jasno mi je da to skoro niko neće pročitati, ali baš me briga. Đuvegija me je pohvalio, ali možda ne bi ni pročitao, da mu nisam to juče SMS-ovala. Nudi mi se da mi bude hauzmajstor. Možda ću i da prihvatim, s obzirom na brojne hitne intervencije koje su neophodne mom brlogu.
I tako vodim 2 nezavisna života na Net-u. Ovde pišem sama sebi i pričam sa sopstvenim bićem, a tamo negde se publikujem. To mi se baš sviđa.
Čačkala sam malo šta pišu drugi sa ovog, je li, našeg govornog područja, ex YU, kad tamo uglavnom sve same nebuloze. Ima jedna riba što vodi svoj blog, poput ovog mog ovde, ali tamo. Mislim, bzvz skroz. Promašila je temu skroz. Još je napecala fotku Linde Fiorentino i krije svoj identitet. Jebote, koja glupost. Pa, šta se onda i kačiš? E, da, a pro po toga, idu mi na krasni svi oni što nemaju puno ime i prezime, već neke kretenske nadimke, i oskudne podatke o sebi. A tek kad vidim da su poćapavali fotke motora, cveća, gotike i sl., sa raznih site-ova, mislim, bljuje mi se. A, bljuje mi se i na one private profile. Kao sad ću ja da se primim pa da uputim nekom zahtev za prijateljstvom, da bih videla šta je tamo neko nažvrljao o sebi. Kako da ne! Ja sam odavno shvatila, da kada izađeš na Net privatnosti više nema. Tako da i ovaj moj blog može svako da čita ako hoće, ali ja svakako neću da uzmem megafon i da idem po BG-u i da pozivam čitaoce. Fućka mi se za publiku baš. Ovde pišem samo za svoju (napaćenu) dušicu.
Ah, da, kobajagi sam se sprijateljila sa još nekoliko ljudi, među kojima je i ona ženska. Paaaaa, i nije baš nešto talkative. Izgleda da ovaj narod konta da ako nisi online da onda i ne postojiš. I generalno, nemaju nikakvu inicijativu u komunikaciji. Ako ja prva ne pokrenem, ništa od toga. A, uglavnom ništa od toga ni kada pokrenem komunikaciju.
Inače, idu mi na živce svi oni koji me ne odgovore na poruku kada im je pošaljem. Tako da im više i ne šaljem poruke, pa ako hoće neka se jave, a ako neće ne zanima me. Kao što rekoh, ne živim na Internet-u. A, postoji i kategorija +, a to su oni koji se čak i ne udostoje da pročitaju poruku, ikad, nikad. Koje debilčine! Stvarno ne razumem šta nekom znači da natrpa gomiletinu ljudi u neke nazovi prijatelje, kad je to sve obična šarena laža.
Sinoć sam razmenila par reči sa mojim Peruancem. To je smarač samo takav. I glup je ko kurac. Muka mi je od njegove površnosti i glupih reči. Kako sam samo je divna, bajna, sjajna. Osećam da je serijski ubica. Dobro, sad serem, ali oduvek su mi išli na nerve ti blagoglagoljivi. A, da ne pričam što redovno staje, svaki dan, na moj profil i proučava me. Dobro je da je u Peruu, jer čini mi se da je malo žešće patološki tip.
Uskoro će mamić da mi dođe na čašicu razgovora, a i idem da nahranim jednu macu kojoj bacam ribice kroz prozor, na opšte zgražavanje komšiluka, hehehehe....
I tako vodim 2 nezavisna života na Net-u. Ovde pišem sama sebi i pričam sa sopstvenim bićem, a tamo negde se publikujem. To mi se baš sviđa.
Čačkala sam malo šta pišu drugi sa ovog, je li, našeg govornog područja, ex YU, kad tamo uglavnom sve same nebuloze. Ima jedna riba što vodi svoj blog, poput ovog mog ovde, ali tamo. Mislim, bzvz skroz. Promašila je temu skroz. Još je napecala fotku Linde Fiorentino i krije svoj identitet. Jebote, koja glupost. Pa, šta se onda i kačiš? E, da, a pro po toga, idu mi na krasni svi oni što nemaju puno ime i prezime, već neke kretenske nadimke, i oskudne podatke o sebi. A tek kad vidim da su poćapavali fotke motora, cveća, gotike i sl., sa raznih site-ova, mislim, bljuje mi se. A, bljuje mi se i na one private profile. Kao sad ću ja da se primim pa da uputim nekom zahtev za prijateljstvom, da bih videla šta je tamo neko nažvrljao o sebi. Kako da ne! Ja sam odavno shvatila, da kada izađeš na Net privatnosti više nema. Tako da i ovaj moj blog može svako da čita ako hoće, ali ja svakako neću da uzmem megafon i da idem po BG-u i da pozivam čitaoce. Fućka mi se za publiku baš. Ovde pišem samo za svoju (napaćenu) dušicu.
Ah, da, kobajagi sam se sprijateljila sa još nekoliko ljudi, među kojima je i ona ženska. Paaaaa, i nije baš nešto talkative. Izgleda da ovaj narod konta da ako nisi online da onda i ne postojiš. I generalno, nemaju nikakvu inicijativu u komunikaciji. Ako ja prva ne pokrenem, ništa od toga. A, uglavnom ništa od toga ni kada pokrenem komunikaciju.
Inače, idu mi na živce svi oni koji me ne odgovore na poruku kada im je pošaljem. Tako da im više i ne šaljem poruke, pa ako hoće neka se jave, a ako neće ne zanima me. Kao što rekoh, ne živim na Internet-u. A, postoji i kategorija +, a to su oni koji se čak i ne udostoje da pročitaju poruku, ikad, nikad. Koje debilčine! Stvarno ne razumem šta nekom znači da natrpa gomiletinu ljudi u neke nazovi prijatelje, kad je to sve obična šarena laža.
Sinoć sam razmenila par reči sa mojim Peruancem. To je smarač samo takav. I glup je ko kurac. Muka mi je od njegove površnosti i glupih reči. Kako sam samo je divna, bajna, sjajna. Osećam da je serijski ubica. Dobro, sad serem, ali oduvek su mi išli na nerve ti blagoglagoljivi. A, da ne pričam što redovno staje, svaki dan, na moj profil i proučava me. Dobro je da je u Peruu, jer čini mi se da je malo žešće patološki tip.
Uskoro će mamić da mi dođe na čašicu razgovora, a i idem da nahranim jednu macu kojoj bacam ribice kroz prozor, na opšte zgražavanje komšiluka, hehehehe....
Monday, 15 December 2008
Ko to tamo s mukom piše, a ne piša?
Jaooooooooj, a meni se uopšte ne piskara, ali, nezgodna stvar kad sebi nešto obećaš, pa se po svaku cenu trudiš da ostaneš dosledna. :-))))))))
Danas sam odobrila jedan friend request i uputila drugi. Ovaj što sam ga odobrila je od jednog postarijeg mužjaka iz Francije čiji je life story neverovatan, a ovaj moj je jednoj ženi iz Beograda. Imamo i mutual friend-a, a to je đuvegija, hahahahahaha...
BTW, đuvegija je u down-u i off-u, i to već danima. A, ja, fina, slatka, pitoma, tek pomalo krvožedna, dižem mu moral i duh, ali pederčina niš' ne primećuje. I'm fucking satellite, ah, ah, but he isn't my sunshine... ;-) And I don't have any!!! Fuck'em all!!
Biće zanimljivo i izazovno podneti ovaj period oko Nove i mog rođendana, jer po definiciji, to mi je loš period, u svakom smislu. Nekako, kako godine lete ko blesave, i nisam baš oduševljena svojim rođendanima. Nije da se sad nešto preispitijem, taman posla, to bi bilo previše surovo i kontraproduktivno, ali kao da mi padne neka senka i zadrži se neko vreme u meni, i onda ode. Otkud znam, valjda se privali kod nekog drugog domaćina. :-)) Imam jedan trip, za koji bi, na žalost, sada, u ovoj nikakvoj finansijskoj situaciji bilo glupo trošiti novce, a to je da rođendan provedem u kockarnici. Čak sam i našla neki paket za Grand Casino, gde imaš foru za dva, i za dva i po soma. U obe varijante, osim papice i jednog pića, dobiješ vaučer od soma dinara za kockarnicu, i onda možeš tamo lepo da se igraš. Moj izbor, bar mi sada tako izgleda, bi bio Black Jack. Mnogo ga gotivim.
Mašta je čudo u životu, odvede na daleke destinacije, gde možda nikada ne bi ni stigla. Kao što reče Metallica: "Just open your mind for a different view!"
Danas sam odobrila jedan friend request i uputila drugi. Ovaj što sam ga odobrila je od jednog postarijeg mužjaka iz Francije čiji je life story neverovatan, a ovaj moj je jednoj ženi iz Beograda. Imamo i mutual friend-a, a to je đuvegija, hahahahahaha...
BTW, đuvegija je u down-u i off-u, i to već danima. A, ja, fina, slatka, pitoma, tek pomalo krvožedna, dižem mu moral i duh, ali pederčina niš' ne primećuje. I'm fucking satellite, ah, ah, but he isn't my sunshine... ;-) And I don't have any!!! Fuck'em all!!
Biće zanimljivo i izazovno podneti ovaj period oko Nove i mog rođendana, jer po definiciji, to mi je loš period, u svakom smislu. Nekako, kako godine lete ko blesave, i nisam baš oduševljena svojim rođendanima. Nije da se sad nešto preispitijem, taman posla, to bi bilo previše surovo i kontraproduktivno, ali kao da mi padne neka senka i zadrži se neko vreme u meni, i onda ode. Otkud znam, valjda se privali kod nekog drugog domaćina. :-)) Imam jedan trip, za koji bi, na žalost, sada, u ovoj nikakvoj finansijskoj situaciji bilo glupo trošiti novce, a to je da rođendan provedem u kockarnici. Čak sam i našla neki paket za Grand Casino, gde imaš foru za dva, i za dva i po soma. U obe varijante, osim papice i jednog pića, dobiješ vaučer od soma dinara za kockarnicu, i onda možeš tamo lepo da se igraš. Moj izbor, bar mi sada tako izgleda, bi bio Black Jack. Mnogo ga gotivim.
Mašta je čudo u životu, odvede na daleke destinacije, gde možda nikada ne bi ni stigla. Kao što reče Metallica: "Just open your mind for a different view!"
Subscribe to:
Posts (Atom)
