Neželjena dejstva

Prigrlila sam te
Ko zmiju otrovnicu,
Što blaženi mi je
Serum u užeglu krv ubrizgala.

Otečena i poluživa
Roptala sam bezvučnim tonovima.
Nabij mi nož u leđa, do kraja,
Ko omnipotentni omnifag.

Samo neka bude brzo,
Bez kapi ustajale crvene tečnosti,
Bez opraštanja, suvišnih reči.
Protivotrov je antipod nenadanja.

Pred nama se ukazalo
Razapeto, prikovano biće,
Na horizontu, iza sunca,
Osušeno i smežurano od bola.

Vidi, tamo visi jedan čovek!
Tamo čuči tvoja ljubav,
Udavljena, skršena, sama.
Tebe čeka, tebe slama.

Ako otkuješ ono što si zakovao
Zakopaćeš ono što si otkopao.
Sahrani svoju napuštenu veru
Na raskršću nesastavljenih puteva.

Kontraindikacije

Truplo teško do bunara nosim
Ubila sam ga, nenamerno
Tela moram da se otarasim.

Coca-Cola i cijanid glave su mu došli
Prstohvat otrova iz mog osmeha.
To su već potrošeni sati, prošli.

Dobro veče, ja sam Zverka!
Znam, nije ti noć, dan
Ali, prkos srama te merka.

Ovo je zemlja za nas
Ničija, potrošena, sjebana
Naš užas i naš spas!

Hladan metal od oštrice pod grlo stavi
Teška je noć, nemoj da spavaš
Odloži, napiši, ima nešto u tvojoj glavi!?

Acclamatio

Ili jesi ili nisi konj!
(Ne)osedlan za jahanje!
Na gramu zuckera.

Danju, noću, (ne)/ho/ću
Non-stop, 24/7, drugstore
Ti si samo (z)broj!

Statistički (pred)određen
Umo(bol)no neodređen
Fizički načet

Pušiš cigarete
Na dupe sereš konfete
Nećeš da "pušiš"?!

Ima ko hoće, rado!
Ti ne moraš, duvaj ga!
It's priceless to see!



P. S. Rezolucija se usvaja aklamacijom?

Would I Lie To You?

Poskupelo je
Sve osim tvojega života
Akcija - gratis!

Majke su OUT reč
"Jedan roditelj" je IN
EU je "korektna"

Majka pere Fairy-ijem
To "prava" majka čini
Ako smeš - reci Majka!

Deset godina
Manje mesec dana je
Kako smo popušili!

(NE)Iskustveno
Re(li)gijski intimno
Nas izjebaste!

Sveže, trulo i potmulo

Ušla sam u kapiju vremena
Hodala sam unatrag
Osvrnula sam se unapred
I videla sam?!
Nešto novo?!
Sve što je ostalo iza nas je pred nama!

Fajront

Kolega: Čujem da si dala otkaz?
Direktorka: Ne mogu da verujem da je rekla da neće više ovde da radi?!
Direktorkin sin: Mogla si to da kažeš ranije!
Koleginica1: Podržavam te, i ja bih da sam na tvom mestu!
Koleginica2: Pa šta imaš od toga da sediš kući?

Kolega: Znam, mala je plata! A taman sam se navikao na tebe!
Direktorka: Molim te da kada odeš napraviš „presek stanja“!
Direktorkin sin: To nije fer od tebe!
Koleginica1: Ali ne mogu, otac mi umire od raka pluća!
Koleginica2: Ni ja više nisam normalna od kada radim ovde!

Kolega: Ko li će sada da dođe?!
Direktorka: I pokaži XXXX kako da radi YYYYY!
Direktorkin sin: Jeste, nije bilo fer ni kako smo se mi ponašali!
Koleginica1: I meni XXXX već mesec dana traži posao, jer me je preporučila ovde, a tek je naknadno saznala kakvo je ovde sranje!
Koleginica2: Ali što radim za njih, radim i za sebe.

Ja: Tako ti je to druže moj, život teče dalje!
Nema lične komunikacije – zid ćutanja!
Ja: Ako nemaš da mi kažeš ništa što je istina i što će mi doneti dobro, onda ćuti!
Ja: Tu sam za tebe u svakom trenutku!
Ja: Kur moj radiš za sebe, nema od te priče ništa!

Neke stvari...

Mažeš parče hleba paštetom. Iznenada, ispada ti iz ruku, leti po vazduhu, okreće se naopačke i „ljubi“ patos namazanom stranicom. Uobičajena stvar. Bacaš ga u đubre ili ga bacaš kroz prozor da ga pojede prolazeća životinja. Saviješ se da uburusom ovlaš obrišeš umackani patos. Otvaraš teglicu lepljivog džema. Poklopac ti ispada iz ruku. Gledaš ga kako se okreće u vazduhu, kako se kotrlja po podu sve do kraja prostorije, udara u zid i opet pada sa one iste strane koja dolazi na vrh teglice. Pogrešne strane. Plakneš poklopac pod mlazom vode, otreseš ga i zatvoriš teglicu. Ideš ulicom, šarena lopta kojom se igraju deca ispada na sred kolovoza. Dete veselo trči, kola nailaze, bam. Jedan scenario. To je reality zone. Otupljenost od stvarnosti ti ne daje stvaran osećaj bola. Promeniš kanal. Telefon zvoni, ti vidiš ko te zove, znaš šta hoće, ne želiš da se javiš. Ne javiš se. Kasniš na autobus. Poslednji polazak. Ne trčiš. Baš te briga. Doći će sledeći. Ujutru. Nigde ne žuriš. Nije važno. Tražiš posao, gledaš oglase, nailaziš na pokoji zanimljiv. Ne prijavljuješ se. Javiće se neko drugi. Ima vremena. Kao kada čekaš odgovor, a znaš da neće doći. I kada dođe, neće ti biti bitan. Propuštaš trenutak. Ne znaš zašto. Čuješ škripu automobilskih guma. Ne osvrćeš se. Ko živ, ko mrtav. Dobro je, nisi ti u pitanju. Čekaš da ti svane dan, a mrak ti je. I kad svane, tebi je svejedno. Probudiš iluziju. I sve je divno, blistavo. Iluzija prsne. Padne ti mrak i čekaš da ti svane dan. Odlaziš u pozorište. Kraj je predstave. Svi odlaze svojim kućama. Ti i dalje prikovan sediš nakon poslednjih aplauza. Nisu upućeni tebi. I ja vidim da ti gledaš u mene. Držiš me za ruku. Stiskaš je. Kao da pritiskaš svoje ruke oko moga vrata. I ja hoću da te pustim da odeš. Idi... Puštam te da odeš. Puštam te u etar. Ako padneš nemoj se razbiti. Padni na „pravu“ stranu.